Нова искра

— 207 —

Видех већ — мангупчићи освојили господу својим држањем. Да им покажем истину — ја само викнух: — Доста је комендије... Мир... Мангупчићи на један мах застадоше. Нестаде и суза и плача. — Дедер ти, Дазице, — наставих ја. Ти си Београђанин. Је ли? Еолико ти је година? — Сада ми је господине девета — одговори прво дете сасвим одрешито. — Дедер, испричај овој господи како си код Баталџамије подбацио жућак оном сељаку из Еораћице... — Молим, господине... Бога ми ја не знам... Ја нисам — као да со застиде унитани Лазпца. — Шта не зпаш ? — повиках оштрије. Дед' одмах. — Па знате, господине, то не чиним само ја... Тако ради ево и овај Жикица... Па јест, тако раде и ови други. — Лаже, Бога ми, госнодипе... Жива ми мајка, лаже... Бога ми, господине, није! — Јест... Јест... Од тебе смо научили када су те опо протерали из Смедерева — упаде у реч Стевица. — Лажо, госнодине, Бога ми... Тако ми славо лаже... — Своједно јо... Ного дедер ти, Лазпце, причај. — Бога ми, господине — затоже он. — Одмах... — Па ето тако, госнодине! Видели смо једнога сељака, како је продао храну на марвеној пијаци, па се упутио амо у варош. Ја и онај Ђокица, кесарош, што сто га, знате, ономад протерали, договоримо се да га преваримо. Ђокица јо ишао пред сељаком а ја за њим. Еада је било на калдрми, Ђокица се саже и викпу: „Гле, ја нађох дукат!" Ја онда притрчим па викном: „Ниси ти сам нашао и ја сам био ту!" Ми то тако радимо и говоримо да онај сељак све види и чује. Онда и он приђе нама. „Ехе, децо", вели он: „и ја сам био ту, право је да сви поделимо." — Ми се, бајаги, бранимо од тога, али најносле на њогово наваљивање пристанемо. Наравно, мн немамо ситнипе. Онда сољак одреши кесу, па нама подели но двадесет гроша. А он задржи оиај дукат. Оно није дукат — него жућак... Ми со онда разбегнемо... Али тако, господино, радс са сељацима и други, нисмо ми сами. — Знам... знам то. Ниси ти сам. Има вас, на несроћу, повише. Ного испричај нам још и оно: како сте крали штофовс из оне радње у Еноз-Михајиловој улици? — Па то је Никица. — Јест... Јест... И ти и Никица. — Молим, господиио, он мо је наговорио — уиаде Никица. — Нисам, Бога ми, ја, господине. — Доста, знам; него причај. — Па ево баш како је било: Бога ми, мепе је Никица послао у дућан, да бајаги распитујем има ли у тој радњи калФа по имону Вучко Лазаревић... Ја уђем у дућан и држим у руци неку пресавијену хартију, као да

је то некакво писмо. А Жикица остане напољу. Док се момак разговара са мном, а ја, знате, много којешта испричавам, дотле Жикица уђо на врата, па када угледа да сам ја кал®у заговорио, он здипи штофовс и изнесе. ЕалФа то и не опази, а ја се после дужег разговора извучом из дућана — бајаги нисам нашао онога кога сам тражио. — Где сте се после нашли? — На гробљу. — Еоме сте штоФОве продали? — Николи телалу... — Пошто? — Обадва комада за десет гроша. — Тако сте украли и оно платно Ивковићу трговцу... Је ли? — Јесте, госиодине. — Шта оно још? — Па ие зпам... Нисам ја, молим вас. — Шта писи. Внаш да сво знам. Дед да чују и ова господа. Причај — викнух оштрије. — Па јесте... Био сам гладан... Шта ћу?.. Ето тако сам узео и куФор ономе путнику из Шапца. Еад јо прпспела Шабачка лађа, један нутник изиђе и викну: Ео јо ту шегрт газда-Поре Смарламе?" Видим да се нико ие одазива из онога свота на обали. А ја онда викнем: „Ево ја сам!" Путник ми онда преда ку®ер. Он пође напрод. Ја поиздаље за њим. Он се упути уз оне велике степенице, а ја на другу страну Савском чаршијом. Одатло у бару Вепецију. Тамо под једиом врбом обијем ку®ер. У њому беху хаљино, неке златом везено кошуље, мараме... И овај прслук на мсни — то јо из тога ку®ера... — Шта си радио са тим стварима! — И то сам однео и продао Николи толалину за дванаест гроша. Докле је Лазица ово причао, ја чошће погледам у господу проФесоре. Сви су се уозбиљили, па само врто главом. Стари Јосимовић само шаиуће: да грдних носрећника! Божо мој... Боже мој... Страшно је то. — Хајд' и ти, Стевице — окренух се другом мангупчићу. Ти си госнодско дете. Дедер нам и ти што испричај о соби. — Молим вас, господине, ја не знам ништа шта су ови радили. Ви знате како су ме отерали од куће... Нећо отац ништа да зна за мене. Ја сам онда сиавао у оном лагуму испод Еалемогдана, где се. гас држи. Ондо су ме ова двојица нашла, па су ме повела у друштво... Ја нисам иишта крив... — Знам... Знам и тебе... Добро си ти детс као год и они. Него, дедер да нам причаш како си макао иборциг из иродсобља господина Мите Гакића? — Нисам ја... Бога ми, господине, нисам ја... То је Чанкун-Марко и Мита Шуга (опасни кесароши Београдски). — Шта? Дакле хоћеш и да нас лажеш?