Нова искра

— 208 —

У тај мах елучајно зазвокеташс апсаиски кључеви у ј>уци наредииковој. Отевица се трже и окрете се апсанџији. — ПГга велиш?.. упитах оштрије... — Знате, молићу вас, госнодине, иисам ја хтео да крадем, него ме је наговорио Чапкун-Марко. Он нас је све учио како треба да радимо, па да нас иолиција не ухвати... — Па добро, како те је учио? — Говорио ми је: како би згодно било заћи по кућама, па красти капуте, хаљине, кишобране, или тако што се остави пред кућом или у предсобљу... — А ти? — Па ја сам га онда послушао. Внате, господине, нема се леба... гладан сам... А ја оида пођем по кућама. Бајаги неко је болестаи, послали ме да тражим лекара. Уђем у кућу; иолако се увучем у цредсобље, па ако кога наиђем или неко од укућана изиђе иреда ме, ја онда лепо упитам: „Да није овде господин доктор Конзировски ? Госпођи Оимићки (или Петровићки или такво какво име измислим) јако је позлило, па ме послали да тражим доктора. Гекоше ми, да је овде у иеку кућу ушао." Жаравпо, тад ми кажу да доктор иије ту. Ја се оида

брзо извучем... Али када у иредсобљу не нађем никога, ја оида малчице очекнем, па када се нико ле јави, ја онда брзо макнем што ту иађем: или капут, или кишобран, или шешир, или вазну са ормана, или огледало, све што се лако може изнети. Па онда брзо ухватим маглу. — Хе... глете молим вас... Па и мени је јесенас несгао зимски канут из Форауза — упаде у реч Драшкоци. — Да га ниси ти макао? — упитах Отевицу — А молим вас где седите ? — окрете се Отевица Драшкоцију... — На ћошку спрам Отарог Здања — одговори Драшкоци. — Е писам, Бога ми! Ја на ту страну никада пе идем... Ја позпајем само ове куће испод Позоришта и онамо у Палилули... Зиате, ја тамо код вас иикада не полазим... Тамо близу седи мој отац... па нећу да ме виде сесгре какав сам... Једаред сам их срео онде код „Зоре", кад су се из школе враћале, па ми је било врло тешко... Оне се стиде од мене и окрећу главе, па бегају чим ме угледају... Говорећи ово Отевица тешко уздану. Обори главу. Пуне му очи суза. И ућута. ( свршиће св)

Т&з лосмрчадх пок. Јовака Јоваковк&а Змаја

Драги ј^Сацо!

к нала ти на дари, Пријатељу стари! Ти ми посла до два ножа (:Чисто ми се јежи кожа:). Човек гштом као ја, Па сад има ножа два! Ако буде атентат, Ком пилету скресан враг, Ја се морам мозват на те, Ти ме брани, адвокаге! Ти ми посла, мој амице, Јоште нешто: две тулице, Сребровезних дара пар, На свакоме ћилибар.

У Бечу, почетком јуна 1886.

Шга ћу с двема, шта ћу с њима? Зар да пуцкам п о д в а дима ? А да шта ћу (:у злу добу:), Задимићу пуну собу; Нек се дими, нек се пуши, Да не видим све што с' руши. Р1е руши се ипак над (:Учини ми с' кадикад:) Из тулица пушећ твоји' И у диму нешто стоји И ја ти се гешим тим : Није сваки уздах дим. Казаће нам један дан : Што снивасте није сан!

Па упнимо и ми труде, Да тај данак што пре буде.

Твој Јовам

Наномена. Опу смо иесму добилн добротом Госиође Иване Брлић рођ. Мажураиићеве, из Врода (Славонија). Шаљући нам је, Госиођа иише: »Ову сам ијесму нашла иригодом уређивања кореспоиденције Д-ра Игњата Брлића (стрица мог супруга). Пошто иотиче од толи слапног срнског пјесника а и садржајем је актуелна, то држим да ће Вас, као уредника белетристичког листа, занимати. Стриц мог суируга добио ју је као одговор на дар који је, као што се из пјесме види, послао пјеснику, свом иобратиму.* —