Нова искра

— 209 —

"УСз жквота лок. Јанка Деселмновт/г&а

У свако доба дана иогао си у редакцији „Кола" видоти Јанка гдо на клацкалиди пуши и једног по једног од посетилаца дочекује својим духовитим шалама и досеткама. Краљица Драга се распитивала о животу Јанкову и дознала је, да њему не иде баш најсјајније, да се мучи и јодва истерује крај с крајем. Једног дана позове га она и обећа му сталну помоћ са своје стране у 800 динара месечно. — То за то, рече му, да угодније живите и да комотније радите, безбрижно. Јанковој радости није било краја. Јанко није био себичан, и он је то причао свугде. Отуда је после и дошло, да су га метнули у групу „Дра-

Јанко је бко поносан

Ш еднога дана деведесетих година беше изиЖа |р шао Јанко у лгетњу. Кршан, леп, здрав, ЈЈјј ЕШ? а уз то у најбољем напону, велики српски књижевник обраћаше пажњу на свакога. Преко леве руке беше немарно пребацио ЈЗјР горњи капут, дееном придржаваше штап, \ шешир мало затурио, испод којега се 1 » пушташе прамен косе, која онда бејаше тако лена и тако бујна. Опажних плећа а одмереним кораком иђаше он пут „Дарданела". На један мах пред њим се обрете Др. Владан Ђорђевић, а он тада још уређиваше ; ,Отаџбину". — ;; Баш добро што те сретох, хоћеш ли моћи што да, спремиш за идућу свеску ; ,Отаџбине?" — Зар још питаш?.. одговори Јанко и извуче из џепа једну од својих већ спремљених и готових приповедака. — На, прегледај тамо и прочитај, види, како ће ти се свидети, а ја ћу се сутра навратити за мало ашлука. — До виђења!... — До виђења!... И Јанко продужи пут „Дарданела". Оутра дан унути се Јанко у Хилендарску улицу, кући Др. Владана, где бејаше и уредништво „Отаџбине". Др. Владан га дочека у соби за рад, која беше у ноку руку и редакција онда на гласу „Отаџбине". После обичног поздрава, почеће Д-р Владан: — Е, прочитао сам ова.ј твој састав, и ево га! и ту показа на причу, на којој бејаше педесет динара у новчаницама. — Ево ти је, па је сам исценај. То ти но вреди ни луле дувана, а за тај твој труд, што си дошао, ето ти мало и ашлука... Јанко се подиже с места. Његове соколово очи јога више се отворшпе, одгурну новац. шчепа свој рукопис и дуну на врата... — „Не тражим ја милости од тебе!" Чу се чак у ходнику... Не прођо ни први ћошак, а Јаико срете на улици свога пријатеља Милована Глишића. Још се не боху чеетито ни поздравили, а, Јанко ће тек: — Чича, ево ти овог купуса па чини с њим што знаш! И ту му исприча све што нам је већ нознато. Оутра дан, изашла је та Јанкова прича у подлистку „Орпских Новина", које је онда уређивао Милован Глишић.

Јанков ват Кад је био покренут књижевни лист „Коло" који је, као што је нознато, уживао помоћ краљице Драге, Јанко ,је био јодан од најревноснијих сарадника његових.

гиних штићеника", због чега је он многу горку чашу искапио. И заиста, Јанко јо такве две потпоре и примио, а, кад би трећег месеца, наступи мај, Јанко као и сваке године крену у Мачву, јер он је тај месец увек проводио код своје куће. То је било маја месеца 1903. г. Крајем маја он се крену у Београд, и воћ је 28. био у Београду. Могао сам, прича он, јога истог дана, да одем да примим ту злехуду инвалиду, али ко велим нек престоји дан-два. Ове ми се чинило, да сви знају да сам тога дана бага догаао и одмах јурим за паре. Не лези враже, освану 29. мај. Краљицу Драгу убише, а Јанко остаде и без те потпоре.

В. Буковал

ПоРТРЕТ