Нова искра

210 —

— Ама роди ли се човек на каврљке, као ја, удешавај ти њему како хоћеш, а-]!, нема вајде, па то ти је!

Чкка-Занко Сви који су нознавали Јанка, знају да су га у иоследњим годинама звали: „Чика-Јанко а . Еако је он тај назив добио и ако је још био млад, ево нека он сам прича: „Кад сам навршио 40 година, ја сам онда објавио свима иознаницима да прелазим у „чике" и сва права, која тај назив носи, а која је до тада уживао Чича Глишић, пренео сам на себе. Ето тако сам ја постао ЧикаЈанко". — А шта је Чича-Глишићу остало?... — Па... „Чича"!.. Опет „Чича"!.. Знаш између „Чика" и „ Чича" има разлике, јер „Чика" казује тек прву белу длаку, а „Чича" је већ сасвим бајата и устајала ствар. М. м. Петрови^

Јанко к разносач „Звезде" Један од разносача Јанкове „Звезде" није се одликовао баш најбољом „исправношћу" у својим рачунима. И ако су неки од сарадника говорили и Јанку о томе, Јанку се није могло доказати, јер је оп био од оних људи који се никад не умеју открпити пи од пријатеља који им не доликују ни од слугу који их ноткрадају. 0 пријатељима јо резоиовао: „Ко мене може упрљати, ако се сам не упрљам?" а о елугама: „ЈЛта ми може украсти, кад ни сам ничега немам?" Једнога дана дође му тај разносач и тужним гласом саоишти, да је изгубио иокупљену претплату, јер му је био — поцепан џен.

— Е, роде мој, па то је, овај, права^ђрећа... А колико је било? — Осам динара. — Осам ?! Па како ћемо, роде мој, платити штампарију ? упита Јанко прилично утешен, што није бнло више. — Несрећан случај! одговара разносач. — Јесте, јесте, случај шкоди кога згоди ! Али откуд баш мене да нађе ? 0, веру му! Па шта да радимо ? пита Јанко. Газносач је врло пранилно решио ово тешко питање. Пошто је Јанка уверио да му је џеп доиста поцепан, и иошто је додао: „Срећа што није било петодинараца, не би се ни они задржали!", завршио је једииим правилним саветом; „Прво, да одмах закрпим џеп, и друго, да опет купим претплату!" — Врло добро! допуни Јанко. Само прегледај и остале џеиове и... овај... ие говори ником ништа о овом што нам се десило. ^(апад на Јанка Један од млађих књижевника, који је свој књижевни рад ночео у Јанковој „Звезди", разиђе се са Јанком у мишљоњу и престане сарађивати. После неког времена штамнао је у једном Београдском листу неку политичку козерију у којој нападне и Јанка. Пријатељи Јанкови наљутише се. Један од њих грдећи га иред Јанком, заврши љутито: „Е, мој Јанко, тако ти и треба! Храни псето да те уједе!" — А јеси ли видео, прекиде га Јанко: како су му зуби јаки и оштри. Бићо, роде мој, ирава милина кад почне уједати кога треба!.. А доћи ће он на њих, доћи ће, још је млад. м. ЈДолтлтва (М. Ј. Љермонтов)

Аесто пута у живогу, Кад ме снађе јад и туга, У молитви једној краткој Ја налазим свога друга.

То је сила чудновата У звучности благе речи, Умирује срце моје И туга се моја лечи.

И увек се с душе моје Скида сумња, страшни пако; Тада плачем и верујем, Тад ми је, ах, лако... лако...

Лилорад Л. Лнтоновић