Нова искра

I

— 214 —

* * * „Шта, још у постељи?" Лаура стушг у собу, једва држећи на руди рпу илатна. Журно спусти терет на оближњу столицу и приђе Рити, која зевајући рече : „Мени се баш не устаје, мамиде!" „ А, ти ленивице! На ноге, на ноге! Гле, шта сам још пре зоре лбпо купила!" „Шта то?" „Ирландско платно, моје злато. А знам још и за кога !" Рита се насмеши. Али у место да устане, подбочи се на лакат и диже главу. „Је ли ти зло?" „Не. Само сам уморна." „Још увек уморна? То је немогуће!" „Па ипак је тако. Молим те, мамице, дај ми каву да је нијем у кревету! Посло ћу устати." „ Размажена принцесо!" Лаура попрети претом, и заста за један тренутак да посматра своју лепу ћерчицу. „Донеси ми је ти, мајчиде!" „Још и то? И то?... Ти себи баш много угађаш." Лаура покуша да се иамршти. Али одмах затим полете своме детету и обасу га многим, нежним нољупдима, као да је Рита још увек имала четири године. Нежно обгрљена мајчиним рукама, Рита се гласно и весело смејала. Црна јој коса падаше по .јастуку у много витица, а беле, нежне руке не остајаху дужне загрљајима мајчиним. Лаура осећаше силиу, изобилну срећу. „Ти, мој наките, мо.је блаженство!" мрмљала је она. Ватим пољуби своје дете још једном са иуно љубави, па побеже. Доле у кујни нареди да се зготови кава. Кад је хтела да се опет успење, примети на прагу жсну, која јој је мало пре продала платно. „Немојте заборавити", викне јој, „да свратите, кад будете имали мале, кончане џепне мараме с уским пругама. А чипке — да нећете, можда, и чипке добити?" „Извесно." Овакве песме немогуће је брзо завршити. Лаура није могла, а да се не упусги у појединости, које је тачно позиавала. Са оваквим чипкама да буде рубље, а са оваквим ноћне капице. При томе се беше раменима наслонила на зид степенпца и прстима рачунала. Одједном се препаде. Горе се чуо неки шум, као кад се неко са муком вуче. Брзо прекиде разговор, устрча горе, замало не оборивши свога мужа који с муком силазаше. Стари се подупираше на један дебели штап. Ход му је задавао приметне болове. Очи му беху испуњене сузама и гледале еу збуњено и непоуздано. „Шта ћеш ти горе?" упита грубо Лаура јасним гласом. „Риту сам посетио."

„Ах, остави је на миру! Остани у својој наслоњачи, то је најбоље за тебе!" Стари продужи: „Она је у грозници." „Ко је у грозници?" „Девојка." „Рита?" Лаура погледа на мужа са пуно мржње, као да је он грозницу од Вога измолио за њезина анђела. Ватим га остави и полете као стрела у собу,, „Глупост!" рече опипав Ритино чело. „Је ли да ти је сасвим добро?" „Да, мени је сасвим добро, али отац каже да имам грозницу." „Он не зна шта говори, не гледај на то. Тако ми мо.је дете заплашити! Од куд би грозница на тебе, ти си свежа као ружа. Брзо, брзо устани! Хајдемо у посету, узми нову вунену одећу. Шта ће реки Имбријанови?" | „Мени се пикако не излази, мајчице." „Никако ти се не излази? Та ниси још ии устала. Устани прво!" Рита послуша. Полако се поче облачити. Јежила се. Завуче ногу у једну цииелу а другу испусти. „Не иде, мајчице." „Дај овамо, моја лучицо, ја ћу ти помоћи!" Мало љутито узе Лаура да ирикушћа расплоте® 1 косе своје кћери; у том примети да дево.јче бледи и малаксава. „ Шта значи то? Шта је теби, Рита?" „Ја ти рекох мајчице, да но идем!" Изговорив ово, Рита обгрли мајку и паде онесвешћена на постељу. Престрашена, Лаура повика за помоћ. Брзо свуче Риту и покри је; чело јој јо хладила Колоњском Водом. Рита се у брзо освесги, али се осећаше рђаво. Лаура одмах дозва лекара. Грозница јо заиста била ту. Других знакова нијо било за овај тренутак. Лекар је утврдио јак назеб. Рита је требала да остане мирна и покривена; треба причекати. Кад је лекар отишао, Лаура паде номоћна на клупицу крај постеље. „Боже! " мрмљала је, „ако заиста буде болесна!" Пусти ме да ја за њу патим, ти премилостиви!" Дани промицаше, Рита се не диже из посгеље. Лака грозница, стално кашљуцање, непрестано рђаво осећање указиваху на скривену болест којаЈе, можда, много озбиљнија него што се првих дана могло помислити. Бронхитис се није јављао отворено и јако, него је узимао неки неодређен карактер који је лекара варао у суду. Лекар се једнако уздржавао од констатовања. Грофице су долазиле готово свако вече, с радом у корпицама, да праве друштво болесници; ћаскало се, по неки пут и смејало.