Нова искра

— 215 —

Време ее раскварило; њему се и приписивало да је узрок овом Ритину куњању. ГроФИца мајка је уверавала да се при оваквој температури п најздравији човек осећа неповољно. Док би људи били око ње, Лаура је радо веровала њиховим утешним речима; осећала се мирнијом и поуздано надала да ћо јој дете у најбржем року оздравити; али поћу, кад би с Ритом сама остајала, обузимала би је зебња. Дрхтећи, скакала би на ноге и при најмањем шуму. Оавијена над креветом, укочена, гледала је проницавим погледом своје дете у грозници, као да је хтела да у себе усишс сву бољу, те да се мучи у место Рите. Оам болестан и уморан, с одузетом ногом, Андреја је посећивао свакодневно болесницу. Тада би га Лаура у своме самртном страху обасинала питањима. Како му се Рита чини? Шта он мисли? Да ли се он сећа, као апотекар, сличних случајева из своје праксе? Можда он зна за какав снажан, спасоносан лек? Старац, мало научен на толика питања, одговарао би муцајући; обично би избацио какву глупост. Ражарене јабучице издавале би његово унутрашње узбуђење и он би дуго гледао у Риту, испитујући је тешким погледом, али никад не даваше одређени суд о њезину стању. Лаурино је стрпљење брзо престајало; напослетку би га отерала љутитим речима. Једном ири таквој прилици упита Рита: „Мајчице, шта ти имаш против оца ? Вар га баш ни мало не волиш?" Никад раније девојче није чинило овакве примедбе. Лаура бегае као муњом ногођена. Одговорила је околишећи. Једно вече замоли гроФИца мајка за допуштење, да првом приликом сме довести и сина. Та посета веома обрадова Лауру и Риту. Рита замоли мајку да је пажљиво очегаља и витице увеже ружичастим траком, истим оним траком који је имала кад је играла са младим грооом под дудовима. Посета је била кратка, али је утицала страховито. Из очију младога гро®а говорио је дубоки бол. Лаура је приметила један поглед пун страха, који је он са мајком изменио, и видела како се он при поласку с муком уздржао да се не заплаче. Од тада за њу вигае не бегае мира. Сутрадан захтевала је од лекара да јој каже праву и чисту истину о Ритину стању. Лекар је тражио консилијум. Позвагае два ауторитета, једног из Милана, другог из Павије. Они се у мишљењу разиђоше. Један нро®есор нагаао је лак, брзо излечљив бронхитис, други је сматрао Риту за изгубљену.

Лаура, која дотле никако пије хтела да верује у онасност бољке, него се и сама варала илузијама, била, је услед изненадне реакције уверена, да је у праву онај лекар који је прорекао да нема спаса. Бледа, грозничава, као Фантом, била је и дању и ноћу крај кревета болеснице. Бацала се на патос и љубила даске као да је хтела да покаже Богу, Премилостивом, Свемоћном, како је скрупгена и убијена; преклињала је са уздигнутим рукама за оздрављење своје кћери, плакала је као мученица, претила као полудела. ГроФице се показиваху као праве нријатељице. Оке пробављаху, с Лауром, код болеснице по читаве часе и покугааваху да је тегае. Али Лауру вигае не могогае охрабрити пријатељска тегаења. Она, нијо вигае нигата чула ни видела, сем своје пажње. Бацала се преко кревета и притискивала своје усне на Ритине беле провидне руке.

М. Кл. Црнчић

ривари .

Њене се"*очи готово упијаху у очи њена детета. Туга је доводила до бесвесности. Налазила је неку сласт да у грчевитом игачекивању катастро®е своје раздражење доведе до беснила. Сувише велики бол изазива исту такву драж, као и сувигае велика радосг. По Лауриној жељи Рити су већ читали молитве и свеће јој палили; ни кађење ни освећење није изостало; Лаура јој је обесила о врат златан крстић који јо.ј је поклонио владика на дан њезина првог причегаћа. Ах, како су далеко били ти лепи часи! Рита се није мучила много; била је мирна и смегаила се; и поред оча]ања своје мајке није се плашила да ће умрети. Тако рече једног дана: „Зашто плачеш мајчице? Зар је збиља са мном тако рђаво?" Овоме је био присутан и свегатеник, један стари пријатељ Сињоре Тарамелијеве и њен саветник у побожним делима. При поласку сматрао је за своју дужност да опомене ма.јку да је потребно извргаити последње причегаће. У Лауриним очима распламте се мрачан поглед. „Оче," одговори она гласом пуним љутње: ви не знате