Нова искра

— 216 —

шта ,од мено тражите. Зар да објавим своме јединчету смртну иресуду?" Свештеник устукну неколико корака. „Ншпта више о томе", продужи Лаура. „Имајте милости са нама двема или ћу полудети!" Сви су се бојали да ће се то збиља и десити. Духовник отиде. Махао је главом. Како довести у сагласност овакво нротивљење жене са њеним побожним осећањем ? Али увече истога дана оде Лаура неочекивано, са велом на лицу, у грозничавој журби, свештениковој кући. Паде преда њ иа колепа и обгрливши му ноге преклињаше га да дође и да јој последњи пут благослови дете. * * * Стари зидови куће Тарамелијеве гледали су многе достојне матроне, многе угледне и часне мужеве како умиру отровани теретом година. Али овога пута умирало је једно дете и чинило се као да ти стари зидови стењу у дубокој жалости. Изгледало је као да из ложнице, из великих зиданих ормана, излазе многе мирне сенке. Дођоше да ноздраве најмлађу грану Тарамелијева рода. У свакоме углу, у свакоме своду, где је Ритин детињи глас одјекивао, у сваком огледалу које јој је слику показивало, у сенци вењака, на баштенским стазама, у пространим, сунцем обасјаним одајама, у малом мрачном салону, на избледелом ловору на камину — свугде, где се девојче бавило, где се орио весели глас њене младости, ширио се неки меланхолични вео. Две мале ципелице под столицом, црвена одећа на клину, причали су како је она била пре. кратког времена свежа и здрава. Тужна и дубока тишина владала је у соби. Пријатељи већ више пису могли да је теше. Лаура оптрчаваше у грозничавом немиру око постеље, и сад, кад више ништа не помаже — било јој је немогуће да мирује. Говорила је само мало, сваког би се тренутка сагибала ка детету, узимала му главу обема рукама и јецала. Срце се цепало човеку. Рита је била мирна. На столу поред ње стајала је у суду за воду једна кита цвећа. Понекад би погледала на њу — то је био сладак. али озбиљан поглед, пун слатких мисли. Ово цвеће јој је послао млади гро®. Рита, која се за време своје болести толико могла о себи бавити, поче осећати срећу љубави и, пошто се надала скором оздрављењу, у њеном се срцу разви неисказано блаженство. Када свештеник у епитрахиљу к њој ступи, она разрогачи очи и зачуђено га погледа. Тек је сад подузе слутња. „Мајчице, зар је већ тако рђаво са мпом?" Лаура гласно зајеца. Стеже се грчевито за постељно зачеље н челом удари о ивицу.

ГроФица јој приђе. Заклонивпш лице неутешне мајке речо јој, да је то само једна нроста церемонија. Треба се дакле обратити духовнику, јер он од светога чина очеку.је оздрављење за болесницу. Рита не одговори ништа, смрче јој се пред очима. * * * Те ноћи Рита је била врло узнемирена. Ујутру нађе лекар да се болест знатно појачала. Кад су звона објавила вечерње, скупише се девојчице из места у цркви, да заједнички певају молитве за Ритино оздрављење. Лаура их је чула кад прођоше испод прозора. Стеже јој се срце од неисказаног страха; било јој је као да оно већ корачају и певају за њеним самртним одром. ГроФица, из пажње, није више собом доводила своју кћер. Присуство напредног девојчета дирало је Лауру. Али је овога пута тражила млада грофица, пошто се заједно с другима у цркви молила за своју пријатељицу, да сме ући. Хтела је да загрли болесницу и да јој донесе поздравље њених вршњакиња. Рита је прими с осмејком. Понуди је да седие поред ње, миловала је, питала за ово и оно, а затим скиде са врата златни крстић и окренувши се мајци, молећи погледом, рече: „Ти ћеш допустити да јој дам за успомену, је ли?" Сви зајецаше, само Рита остаде мирна. На лицу јој је био благ израз иреданости; у њеним цртама видела се већ радост за будућом срећом. У том тренутку уђе свештеник. „Видите" шану он гроФИциуухо: „како је сирото дете мирно. Помирило се са својим Богом. И у Светом Писму стоји: „И напослетку се радоваше, веселише и клицаше кад гроб нађоше, јер он доноси светлост људима." ГроФИца не одговори ништа. Руком показа на Лауру која је лежала ван себе на подглавнику крај своје кћери. Кад је сунце већ зашло, Ритина енага беше воћ исцрпена. Н>ене су руке лежале круто у Лауриним; вигае се није ни мицала, ни говорила. Више не даваше никаква знака живота. Немо, у загрљају, опростила со од своје мајке. * * * Већ одавно беше Ритина душа напустила свој земаљски стан, али Лаура јога увек бегае код умрле. Нико је није могао наговорита да се растави са поко.јиицом. Ноћ је провела у грозници, држећи Риту у загрљају. Кад јој је однесогае, мислила је да ће заиста полудети. Преклињала је Бога да јој Он у својој милости и великодуганости одузме или живот или разум. Али и разум и живот остадоше: она .још не бегае испила чагау до дна. У једном углу собе нримети Лаура бледо лице свога супруга који јој прилажаше. Два дана седео је он ту, згрчен; нико се на њ није освртао. С муком се вукао у напред. Очи му се беху помутиле од суза; али под седим