Нова искра

— 217 —

коеама почивао је на његову избраздалом лицу израз мирнога бола. „Лаура", рече он, и његова тешка рука дохвати за раме његову жену: „Лаура, ја сам ти опростио; Вог је био суровији од мене." „Како?" муцала је она збуњено, скрушивши се нод дрхтавом руком старчевом, која јој се чинила као од гвожђа.

„Уго је био туберкулозан!" Никакав узвик не оте со са Лауриних усана. Изномогла, без снаге стропошта се на земљу. Са челом ка земљи обрнута и не мичући се примила је овај грозни удар. „ Казна је ужасна," додаде Андреја нотресеним гласом. „Али и за мене био је живот казна... а ја нисам имао ништа да испаштам !"

Пс

ЈХошље много љета...

1ошље много љета овде опет стојим ; Лепеница тече исто као прије, Над њом стара врба још једнако бдије И високо шуми врховима својим. Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије' Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни? Кад нам тјело проже слатки, огањ тајни Па дршћасмо дуго као брезе двије?

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште! Али драги спомен негдање милоште Као младо сунце сву ми душ.у грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак 11/VII — 1005. Лл. Шантић

Диетићи (ПЕС|МЕ У Ј1РОЗИ. ЦРИЧИЦЕ, И^ЦРЕСИ^Е)

Цар се моли

(Из ,,Јакоуе11а" од СтшНо Огз1П1 (^РгоГ ЈОотепИсо СгпоП) — „Д^о ^аг ргеда".)

Ћ,

2л§1

[утите, народи! Ваступник Бога словенског на коленима је у светој цркви Московској. метаггаше и моли се. А Бог словенски логлбда благо са високог свода небеског: руке шири, облаке отвара и — слуша. — Мир! Цар се моли! Ни речи, ни гласа, ни уздаха! Козаци, врхови ваших копаља знају већ оне Пољаке иемирне! А ви са језерске Финске, мир! Цар се моли! Вар се Бога тиче ваше нраво! ? Дар који влада небесима има пакао, а Цар житеља руских има — Оибир. Пламен и лед! Поделили су муке. Мир! Гробни мир, бунтовници! Мир од Балтичког до Жутога Мора, од Леденог до Цриога Мора. Ђутите! Цар се моли... Крст је на олтару, а с њега виси самртник: у муци страшној пружа руке прободене. И мати је његова ту: лице је у ње бледо а очи крваве. Јадна мити! Убили су јој и на крст прибили сина јединца! А син јој беше леп,

беше свет, беше чаша љубави њене! Јадна мати, у њезину је срцу плач свију матера... Цар се моли : „Благословени Исусе, Богородице истинита, тако ми Оуда Измирења гато га засновах међу народима..." Шта то би, те Цар уздрхта? — Ништа, Господару, то је рик топовски! Али... далеко се кољу, Царе Господару! Далеко је Јапаи. Али јецање се јогате чује. — Козаци! нађите ко је! Зар они из Финске ? Пољаци зар ? Или су то бунтовници из Оибира? Ко се то усуђује да јеца? Козаци, ко то наредбе гаси? — Нигата, Царе Господару! Она са олтара, вечита мати нагаа, сузе лије и горко илаче... Рим. С ИТАЛИЈАНСКОГ НРКВЕЛА Умвкрта Грифини