Нова искра

— 218 —

На гробљу Сваког трепутка се отвори по један пов гроб у овој поетојбини бола и плача, и сваког се тренутка спусти по која неостварена нада, по која угашена жеља. Нижу се гробови, а уздаси се камене и сузе се леде, те, падајући по њима, прекривају их и затрпавају тако, да теби, који ходаш по њима, и не пада на памет на чему снујеш своје наде, где подижеш жеље своје! Ходаш и, бирајући место срећи својој, бираш јој, и гроб у исти мах. — Иди и тражи! Али кад у ходу своме наиђеш на неког који код отвореног гроба стоји; када дођеш до њега који није имао суза ни уздаха да гроб покрије; до њега, коме је срце препукло а уздаси у крв запливали, коме су сузе као жива лава на душу падале, — ту застани. Погледај тога који не диже очију са отвореног гроба; не иитај га ни о чему, већ се наднеси над гроб да видиш шта то сахрањује. — И тада, када схватиш како је томе несрећнику који се, мимо све оетале, 0,1,рекао живих иада својих, који је свежу срећу и бујне жеље бацао тамо, одакле се дићи не могу, па их онда крвавим погледом, износећи им крваву душу, моли и преклиње да утону и ишчезну — када позн.ш живи гроб, који је извор болова што не умиру, тада бежи. Вежи далеко! Ст. С. Н. Л о к в а њ Пријатељу, добила сам свежањ лепих, белих цветова. Касно у ноћ очекиваше ме та кита на столу, да ме прекори својим сузама. — Шта ћемо ти? питаху ме ти бели, сочни цветови. Требамо ли ти као доказ — ево пас! шапутаху скупљене лиске, грчећи се еве више. Без мириса, хладно, као снежно прамење, лежаше то цвеће, продирући ми до срца својом студи. — Зар ми то доносите лепи, бели цветови? А како сте лепи, колико је нежности и чистоте у вама, па зар можете бити тако сурови! Зар у евету није лепо само ради Лепога, па зар није слатко и умрети као символ лепоте и нежности? Али ви хоћете живот, да! Чиме могу ја да вам сад помогнем ? Врло мало! И спустих невесело цвеће у воду. Жао ми је било, пријатељу, на те цветове, што су прекорима саломили радост моју, па их и не гледах више, и ако остадоше у мојој близини. Мисли су моје отишле далеко: обилазиле су свет и залазиле у кутове његове; дођогае и до рита у коме је Локвањ живео. Ту, у тој мирној води, живела је породица његова. Као стубови какви дизаху се крте стабљике кроз воду, која им беше и нрепрека и потпора, те на површини њеној задовољно пливаху лепи, бели цветови у зеленим чашицама својим. Удаљени од обале, безбрижно уживаху ерећу своју ови цветни лабуди. Али шта није урадила воља човекова! — Обезглављене вите етабљике жалоене етрче сад на оном месту, док тужни цветови њихови умиру крај мене...

Силно ме притискиваше сазнање, да је рад тога задовољства искидана срећа њихова, а сад их немамо ни ја ни они! Гуших се у немом болу, мислећи на цветове и разумевајући их потпуно, кад ме трже меки шум њихових нежних листића. Сироти, лепи цветови, поткрепљени неколиким капљицама воде, и ако клонулих главица, певаху ми тихо, изнемогло, једну песмицу! — Далеко је Гангее — — Да се у мутне његове таласе загњурим, да вам на обалама његовим Лотоса наберем — — Пусте жеље, бесплодно сањарење — —\" Хотећи да. поправе прекоре своје и да се пријатељски еа мном опроете, издишући, певаху ми ону песму, због које су и жртвом постали! Исневали су песму, па су издахнули под сузним пољупцима драги цветови! Увехнули су, увехнули, пријатељу! Ст. С. н. Клонуће се једном... Клонуће се једном после ових иомириих дана. И ко зна да ли ће душа бити пресићена или ће младост изгледати изгубљена и ако још није прошла? Уздахнућеш и оборити главу и почећеш да се мириш. Ако се помириш са судбином ти се мораш помирити са средином у коју те је судбина бацила. Ако се помириш са животом ти се мораш помирити са садашњицом коју ти живот даје. Помирићеш се мрзећи и своју ередину и своју садашњост. А како је твоја средина била некада за тебе идила а твоја садашњост за тебе срећа! Клонуће се једном. И ко зна, можда клонула душа помирена и одморена, неће моћи волети и неће умети мрзети. Влад. СтамимировиЈу Т о н е ш... Зар се опет обнављате некадагањи, једном доживели часови ? И нико од пае не види себе колико сваким даном постаје засићен и уморен, колико тоне у оном интимном куту где га све везујо за најбаналнији живот. Ми, еакунљени, изгледамо нодмлађени, јер се преносимо у далеку прошлост, јер су сад код нас успавани и ситни пороци и пакост и лаж. Срца нам куцају радосно и искрено, очи нам гледају наивно и нежно. И све то одлети и изгуби се кад се разиђемо на еве стране. Гледао сам дуго за тобом како се ветар игра твојом косом, размишљајући како се живот игра твојом судбином. Ти тонеш. Јест ти тонеш лагано и неосетно, ја сам то опазио. Сви смо ми за кратко време били они стари,