Нова искра

аљевско сам чедо сиио

сам чедо снио, , влажних уста, е загрлио ; лима густа.

) оца твога, нећу круну ; ра злаћенога миља пуну!* ке и да хоћу: заћа што је скрио ; м само ноћу, ми тако мио!" Р. Ј. Одавиђ

о;|. иромо вечсро, иа руку со готопо и заборавидо; ио вочори Вчјтови саслуташо другу иричу о доживљајима, Морисовим у Индији. — Ако ирича о мајмуеској руци не буде истинитија од приче коју смо мало ире чули, роче Херборт по одлаеку њихова госта: овај нам предмет ноће бити од велике користи. — Јеси ли му дао гата за њу'! упита Г-ђа Вајт мужа гледајући га ираво у очн. — Готово ништа, одговори овај и лака румен обли му образе. Није хтео ништа да прими, али сам га натерао... Он .је поново наваљивао да бацим руку. — Могу мислити, рече Херберт с притворним гнушањем. Оад смо на прагу богатства, славе и среће. Пре свега, оче, пожели да будеш цар: тако те неће више грдити. Херберт је већ трчао око стола, јер га је јурила Г-ђа Вајт која се, оклеветана, беше наоружала једном навлаком са етолице. Г. Вајт узе мајмунску руку и стаде је разгледати н':одлучно. — Заиста, рече лагано, не знам шта да пожелим. Чини ми се да имам свс што ми троба. — Кад би исплатио сасвим кућу, зар не би био потпуно срећан ? упита Херберт метнувши руку на раме своме оцу. Пожели две сготине ливара... толико ти треба. Смејући се плашљиво својој лаковерности, отац диже амајлију, а њогов син, свечана лица, седе за клавир и одсвира неколико акорада у басу. — Желим да имам две стотине ливара, изговори врло јасно чича-Вајт. Јако брујање пропрати ове речи; али један крик старчев нрекиде брујање. Жена и син притрчаше му. — Покренула се! узвикну он гледајући с гнушањем на предмет који је ложао на поду. Док сам изговарао своју жељу, она се као змија вила у мојој ' руци. — Не видим новац, рече Херберт дижући амајлију коју метну на сто; и заклео бих се да га нећемо никад ни видети. — Ти си то, старче, уобразно, додаде Г-ђа Вајт гледајући у мужа неснокојно.

С Краљевско Чедо бледих, Као с њом о А скрила нас «Нећу престс «Дијамантну „Нећу скипт «Тебе само, : ««Ах, не мо>: ««Гроб не вј ««Теби хита: ««-1ер ти си

А. Муха

Овај одмахпу главом. — У осталом, свеједно!... Пнјо ми нншта, ток иије ми било пријатно. Цела породица седе поред ватре, а отац и син попушише луле. На пољу јо дувао необично јак ветар... На лупу врата на горњем спрату Вајт иорвозно скочи. Нео-

бична и пуна страве тишина је владала у салону и трајала сво дотле док старац није отишао са женом да спава. — Надам се да ћеш у постељи наћи велику врећу новаца, рече Херберт ножелевши лаку ноћ својим родитељима: и да ће те нешто страшно са ормана посматрати како трпаш у џепове имовину коју си на тако ружан начин стекао. Хорберт остаде сам у мраку, гледајући укочено у ватру која се гасила и у којој је видео свакојаке Фанта-

Вињета