Нова искра

— 279 —

већ почола, божанствеии звуци псалма још су се разлегали ио соби као хор анђела; сви попадаше на колена. Шопен гледа кнегињу Потоцку, у белој одећи, обасјану сунчевим зрацима; осећа небеско блаженство, слушајући анђелску песму. Сутрадан, у понедеоник, причестио се и замолио да се одслужи служба Божја поред његове постеље, у нрисуству пријатеља и ученика његових. После службе са свима се опростио... Неколико часова спокојства, а затим и агоиија у којој је и издахнуо у 2 часа ноћи 17. октобра. „МаЉ, гаоја МјеДпа шаЉа!" биле су му последње речи. Вест о Шопеновој смрти брзо се пронела по целом Паризу. За часак, и сва Париска интелигенција хитала је да ода последњу пошту своме генијалном љубимцу. Љубитељ цвећа био је ускоро као усред великог цветњака од силних венаца и букета. Његово је лице имало онај исти блажени, чисти изглед као и за живота; мирно је лежао усред цвећа, као што је некад снивао о свом животу у лепој домовини. Због грандиозне пратње, коју му је спремао цео Париз, сахрана је одложена до 30. октобра; за све то време стан Шоненов био је увек пун поклоника. и цвећа. На дан сахране искупио се сав знаменити Париз да га отпрати до вечне куће. Пред мртвачким колима, у црном оделу, ишли су Мајербер и кнез Черторижски; мртвачки одар носили су уметник Делакроа, Плејел, Франк и кнез Черторижски. У цркви Овете Мадлене, за време онела, одсвиран је Моцартов „Реквијем," који су певали Вијардо, Кастелан и Лаблаш; затим је одсвиран Шопенов марш из В-гаоћ1 сонате, инструментован Ребером, а ЛеФор-Вели одсвирао је на оргуљама два прел УД и Ј а (Н-то11 и Е-то11) Шопенова. Сахрањен је Шопен на гробљу Рбге-Басћајзе између Белипија и Керубинија, где му је подигнут и диван споменик, рад уметника Клезингера. Сандук је био посипан, по његовој жељи, прво оном истом земљом, коју је у пехару добио при растанку од својих другова. Срце своје Шопен је оставио своме завичају, за којим је толико жудео, чију је судбину оплакао и стару славу опевао у својим композицијама. Оно је сахрањено у Варшави у цркви Св. Крста и над њим је подигнута биста композиторова.

Све ствари Шопенове, после његове смрти, биле су распродане, од којих је већину куиила његова ученица и пријатељица мис-Стирлинг и у свом дворцу у Шотској начинила мали Шопенов Музеј. После своје смрти она их је завештала Шопеновој мајци и оне су пренесено у Варшаву, а носле материне смрти остале су млађој Шопеновој сестри. Но 1863. г., за време устанка у Пољској, из куће у којој су биле ствари бачена је бомба на генерал-губернатора, те је војска ушла у стан и разбацала кроз прозоре, поцепала и искварила све што јој паде шака. Тада су упропашћене готово све ствари и сва кореспондоиција Шопенова, слике, Фотограоије и остало. Сачуван је само клавир и понека ситница.

По спољашњости Шопен је био средњег раста, врло нежног састава. Дугуљасто бледо лице, чисто и јасно, подсећало је на девојачку невиност. Нос мало погрбљен, усие танке и нежне као у девојке; поглед дубок, сањалички; осмејак искрен и увек нријатељски; коса плава, свиленаста. Грациозни манири и покрети оличавали су чисто аристократеку појаву. Карактер ватрен, али увек уздржљив. Шопен је особиту иажњу обраћао на своју тоалету;

увек је био лепо и чисто одевен; сам он у шали је писао својим друговима, још за првих даиа у Паризу, да му сав доход .једва стиже само на рукавице. На кућни намештај Шопен је такође обраћао велику пажњу: његове су собе украшавале читаве серије ствари израђених рукама ученица и поклоница. По свима кутовима биле су размештене слике, ФОтограФије и цвеће; само у салону, осим клавира и неколико столица, сав намештај беше — слика Листова. Шопен се кретао у иајвишем друштву и свугде је био најбоље примљен. Још у Варшавп био је љубимац жбна, и у њихову друштву био је весео, шаљив и љубазан. У Паризу је такође уживао нарочиту наклоност

Џамија и гробље

жена. Ученице његове, земљакиње и Париске аристократке, биле су му најискреније ноклонице. Био је родољуб до сржи костију и полосио се евојом народношћу. Говорио је и писао, по могућности, само пољски, иалазећи, да је то најмилозвучнији језик и да му може одговарати само Француски, кога је он знао као свој матерњи. Био .је врло доброг срца и увек је помагао своје земљаке. Ванредно предусретљив и учтив, увек се сгарао да својим земљацима помогне у свему, да им покаже Париз, проведе куда треба, снабде, па чак и препорукама и новцем, у коме је и сам оскудевао. „Писао је врло мало." — вели Лист — „Комично је изгледао када је прелазио с једног краја Париза на други само да одбије ручак или због других ситница, како не би морао писмом да се послужи. Аутогра®е је писао само својим земљакињама и то увек пољски." У Паризу је живео у друштву највиђенијих ондашњих људи. То беху Мајербер, Лист, Берио, Делакроа, Мицкјевич, Жорж Санд, Хајне и др. Са Листом је нарочито био у пријатељским одпосима, но у последње време су охладнели, па их и сасвим прекидоше. Лист је и даље осећао