Нова искра

— 281 —

Богатство мелодија, Фина хармонија, смелост и дар ретко Ке се наћи скупљени у толикој мери. Композиције су Шопенове бисер-капље, кристали невииости, уираво онакве какве их је он осећао.

Шопен није много написао — свега 65 дела али све што је написао ишло је ледо, свеже, па је чак и данас најомиљеније у музикалном свету. Он је неумитан нрема својим композицијама: што се њему није допадало, није ни износио у јавност; а све те и недовршене композиције пред смрт је спалио, да не би најмање омрчио своје чисто име. Но то што је остало после њега, што је он сам признао за добро и ваљано, остаће довек! Од великих соната и концерата па до најмањих етида од 18 таката — све је бисер, све заслужно имена великог композитора. Готово сва дела своја Шопен је компоновао за клавир. изузимајући неколике ствари са клавиром и другим инструментима или са оркестралном пратњом. Кратки преглед свих Шопенових композиција биће од користи и интереса за поклонике његове музике. Два концерта за клавир, ор. 11 (Е-то11), написан 1829. год. и ор. 2!. (Г-тоП) нанисан 1830. године, доста су слични међу собом. Може се рећи. да су то две најстарије Шопенове композиције, ,јер уступају много концертима новијих композитора Листа, Шумана, Брамса и др. Оба су с пратњом оркестра, али је хармонизација сувише бледа и монотона, неоправдана и неискусна. Но они су и сад врло честа појава на екстради, већином као нробни камен младих виртуоза. Пуни су мелодија и елегантности. Три сонате. 1) ор. 4 (С-то11). Младићска комнозиција, једнака са шаблоном угврђене Форме; по свој прилици да је иаписана под утицајем Елснера — његова учитеља. При првим почетцима Елснер се врло оштро и критички држао према композицијама младог Шопена и захтевао је промене и поправке. Оам Шопен рачунао је ову сонату у слабије своје композиције и за живота му није штампана. 2) ор. 35 (В-то11). Компонована у најбољем доба, када је Шопен досгигао апогеја своје славе. Она је оригннална по Форми и једно од најкарактеристичнијих дела. Проткана оним Шопеновским „2а1", она нам из-

носи слику душе композиторове. Ну с правом је можемо назвати епизодом из живота самог Шопена. Она је пуна жалости и тугс; од самих првих бурних акорада па до самог Ета1-а бруји кроз њу тамни самртиички глас. Колико тешких уздаха и болова у њој, колико патње и очајања (всегсо); али на слушаоца тамни облак с ужасом налети тек при дубоким и тешким акордима Магаа, који је и Шопена испратио у вечну му кућу. Ту је он нредвидео сво.ју судбину, сам себи по својој души скомпоновао самртничку иесму. Монотони, тешки, све нижи и нижи акорди подсећају на самртнички спровод, чује се но каткад, из далека, брујање звона. Но бурни ужасни Ппа1е диже вас из дна тартарских мука, диже у с®еру наших човечанских несрећа те осећате сву њихову тежину; али за часак — јер опет почиње стара песма. Да, све је свршено; још по који стари познати тон долеће до вас, још се час по час чује брујање удаљеног звона... Време црође и ви се сећате давне прошлости? чују се њени звуци — А11е§то из Рта1-а — но све је доцкан, све је свршено, смрт је већ покосила! Н) ор. 58 (Н-то11). Соната је ова написана, и ако у доцније време, кад је Шопен много страдао од болести и свих непријатности, ипак у сасвим другом духу. То је страница сећања на далеку идилну нрошлост, на село, детињство, радост, прву љубав; она је готово сва лака, весела, светла, искрена. — пасторална, но и она није прошла без тога „2а1". Шопен није могао одолети своме срцу те да и у њу не улије мало чемера и горчине, бар тугу за нрошлошћу. То „2а1" баш усред ове светле композиције и силније утиче на човека. Ета1е вас нодсећа, колико је композитор плакао и тужио за том сЈајном прошлошћу, коју је он оцртао мало пре у АПе^го 8сегсо и Еаг&о — од кога и почиње туга. Осим ове три соиате, Шопен је нанисао и једну сонату за клавир и чело ор. 65 (Сг -то11) — последња његова композиција, једна од његових најбољих ствари. Ту је Шопен изложио сву грациозност и блесак Форме, леиоту звука и њихових иренлета, све што је стекао за свога кратког уметничког живота. И поред свих лепота и појезије, она се ретко чује. (тЧЈШЂЕ се)

0 д

Ја осећам исто што осеНа дете Ја сам свему кривац: крив што геое волех, Када се с непажње о што лупи јаче, Крив што си ми срећа и утеха била, Те у болу томе, ком је само криво, Крив што нисам знао шта у себи скриваш, II не знајућ зашто — смеје се и плаче!.. Крив што сада лежим поломљених крила. Судбина је таква! Ја морам да трпим Удар што ме снађе у заносу јачем; Те зато у болу, што га сам учиних, Исто као дете — смејем се и плачем!.. С. Јов.