Нова искра

— 258 —

— Не говори о томе, — лрекидала га је Вејна, запушивгаи му уста пољупцем. — Кад ти дају чаиу медовине, а ти је испијај и не мисли о томе, хоће ли је нестати. Није наше да сад размишљамо. Сад треба живити! VI. Једнога дана, прије него што је Хасан дошао из чарпшј; 1 , приступи Зиба Вејни и повучо је за собом, у прикрајак један, гдје их нико не би могао опазити. Зејна је зачуђено гледала и, испочетка, затезала се; али по лицу Зибину могло се познати, да има нешто врло важно да каже и, из пуке радозналости, пођо за њом. — Шта је ? — запита смјешкајући се. — Шта се то десило? Зиба је привуче себи и наднесе јој се над ухо. — Нећеш ми Хасану казати што ти испричам ? запита. — Нећу, — осијече Зејна и, опазивши да јој Зиба потнуно не вјерује, пригрли је. — Нећу, дина ми! додаде. — Знаш... нешто има... нешто, — поче шапутати Зиба, приљубљујући се уза њу. — Шаћирбег ми долази, — прогаапта тише. — Долази сваки прекодан... Зејна је одгурну и поче се гласно смијати. — Не... немој, — узвикну преплашена Зиба, нокугаавајући да је ухвати и да јој зачепи уста. — Немој се емијати... Чуће нас ко... — Нека чује, —• одговори Зејна јаче. — Каква си чудна!... Право дите!.. Шта је ако ти долази?... И мени су момци долазили... Зиба уздахну. — Није мени што он долази, — прогаапута. Долази ми, ево, шести пут и то... Ама он је кргаан, па некако чудно збори и чудно гледа, све му ватра из очију сипа, па... — Па шта? — запита Зејна нестриљиво. — Па? — Па... ја га се бојим... Бојим се бити сама с њиме. Чудан је... чудан и лип... не знам ти казати како. И драго ми да сам с њиме и бојим га се... бојим... — Неће те изјести, — дочека Зејна живље. Није вук... Зиба накриви главу и погледа је молећи. — Знам ја да неће, ама се опет бојим, — рече мазно. — Ја бих волила... волила бих кад би и ти близу била, па да нас гледаш и да слушага... Ти знага и липгае говорити с њиме. — Ја с њиме? — узвикну Зејна зачуђена. — Како ћу ја, удата, говорити с туђим момком? — Ама ти говори за ме, — поче је молити Зиба. — Кад си ти близу и ја ћу вигае говорити и бићу слободнија. Овако се бојим и... стидим... Радозналост и овај пут нагна Зејну да нристане. — Па хоћу, — рече тихо, — ама да Хасан не сазна. — Неће, — обећа Зиба. — Нико му неће казати... Друго ноћи састале су се обје са Шаћирбегом. Док је Хасап, заморен и малаксао, чврсто спавао, искрала се

Зејна из собе и састала се оа Зибом. Затим су обје, полако, отигале код врата и тихо, бојећи се да мандал не гакрипне чли рбза не заклепеће, отвориле их. Овај чудновати посао. пун неке тајанствености и страховања, необично се свиђао Зејни и она је била узбуђенија од Зибе. Ојетила се свога агаиковања, својих вечери и, са великим несгрпљењем, чекала је Шаћирбега... Кад га је опазила, умало није узвикнула од чуда!... Вио је много љепгаи момак, него гато га је замишљала, љепши од свих њезиних момака: виеок, ирав, блиједа лица и великих, крунних очију. Кад је- игаао, увијао се као трстика и некако чудно заплетао ногама, као да не стаје на земљу, него га негато поси; а кад је говорио, говорио је меко и лијепо, слабо изговарајући слова р и ш, што се Зојни много свиђало. На првом састанку она се устезала и није говорила дуго. Кагање као да се услободи, те ни њему ни Зиби није дала да дођу до ријечи. Смијала се, шалила и тапшала као раздрагано дијете, не сакривајући лица и хотимично стријељајући Шаћирбега својим плахим ногледима. Зиба је била усхићена њезиним држањем и завидила јој је. — Ах, да ја знам тако к'о ти... да знам... — говорила је уздишући. — Све бпх дала? — А ти учи, — одговарала је Зејна, љубећи је у чело. — Ја ово све говорим, да тебе научим... Све због тебе!... Кад научиш, ето ти Шаћирбега, на говори сама. VII. Док је Зејна све више и више горила, распаљивана страстима, дотле Хасан као да се све то вигае хладио. Постао је замигаљен и ћудљив. Љутио се на ситницс; често је, и ако благо, одгуривао од себе. Ако је каткада затражила да се, као и прије, заигра с њоме, називао је дјететом и прекоравао је загато боље не пази на кућу и загато вигас нс ради... Испочстка се л,утила на, то, плакала, кидала се. Кагање је ћутала и постајала тужнија. Ћутала је преко читава дана. Тек увсче, кад би Шаћирбег догаао, поетала би веселија и опет је говорила, брбљала као и прије. А Шаћирбегу се свиђало њезино чаврљање. На Зибу је већ мање гледао; само се окретао Зејни и њу запиткивао или пецкао. Почео јој чак и хурма доносити из чаргаије и необично се радовао, кад би га гађала коштицама у црвени ®ес или у чело... — Ама пто те више не проси? — питала је она Зибу, једне вечери, погато су испратиле Шаћирбега. Што те не проси? Долази сваку вече, а узалуд... -— Ја не знам, — одговори Зиба готово кроз плач. — Све ми се чини, да му нисам више драга. — А што га не запиташ? — Како ћу? — запита Зиба зачуђено. — Волила бих умрити, него га запитати. — Хоћеш ли, да га ја запитам? Зиба је погледа, рашири руке и обгрли је. — Што... што питаш? — запита јецајући. — Ја ћу умрити без њега... Питај га!