Нова искра

— 262 —

шкроииле га ђулсијом, када би јутро.м, свјежа и весела, изагала из хамама. На подне, кад је уморена лијегала на душек да ночине и да заспе, оне су сјодиле око ње и свиленим марама браниле јо.ј лице од муха. Што је год зажелила, Шаћирбег је, без поговора, испуњавао. Сваке недјеље облачио је у ново одијело и китио дукатима, који су, у дугачким низама, падали јој по прсима све до појаса и, при сваком њезину покрету, ситно звекетали. Кад је сједио с њоме, он није говорио, није могао говорити и само је, полурастворених усга, слушао јо.ј чаврљање, као што човјек у пролеће слуша прижељкивање бумбулово. Погледом је гутао и, пошто би престала, као без памети падао јој је главом на прса, по ђерданима, и стискао је, грлио, гризао, дрхћући и пуштајући од себе некакав чудан глас, сличан урликању. Ватим је она скакала и, да га више измучи и раздражи, бацајући комад по комад одијела са себе, бјежала је но собама. А ои је гоиио, трчао за њом, спотицао се преко прагова и посртао, пружајући руке и старајући се да је ухвати. — Ах, да ми је 'вако умрити! — говорио је кашње, лешкарећи крај ње. — Олађе смрти не бих мог'о замислити... — А ја би само да живим, да живим, да живим, — одговарала је она ломећи се, — и вазда да будем 'вако млада!... — Је ли те Хасан волио 'вако к'о ја? — иитао је затим, стискајући је за мишицу и љубећи јој мали, руменкасти младеж на прсима. — Је ли те он мог'о волити ? — Он је волио, — одговарала је Зејна, смјешкајући се, — ама није знао вазда мушки да воли. Није... Ја нећу севдаха, ди се пуно размишља! — викала је јаче. — Ја хоћу... хоћу ватре, снаге, младости!.. Хоћу севдаха без намоти, к'о што је и мој... IX. Но као да ни Шаћирбег није могао дуго мушки да воли. За непуну годину дана, Зејна и опет као да ностајаше тужнија. Љутиле су је слушкиње; љутио је Шаћирбег са својим вјечитим понудама. Све јој је доносио, све давао, и што је желила и што није желила, покоравао јој се, слушао је. А њојзи све додијало. Волила би чак да се инади, да се свађа и криво јој је било, што је све то пажљиво избјегавао. Барем да се једанпут паљути на њу, да је опсује, да је удари. Чинило јој се, да би јој сво лакше било, него овако. „Има ли мрве мушке крви у себи, има ли срца?" нитала је саму себе, одбацујући ђердане и кида.јући их љутито. „Даје ми све што ја иштем, ама од мене не игате готово ништа... боји ме се... хоће да му све нудим, да му се намећем..." И по читав дан ходала је из собе у собу, гонила слушкиње, бацала ствари којима се до јуче забављала. Сједала је на пенџер и гледала момке, младе, здраве, једре, како иромичу улицом и иду у ашиковање. Гледала их је и једва се могла уздржати, а да не узвикне, да

се не баци на њих ружом или каранФилом, да их не зовне себи... И опет се сјети оних ноћи, влажних, мирисних ноћи, кад су јо.ј долазили момци и изазивали је наранчама. Дрхтала је мислећи на њих и још љуће кидала је ђердане и разасипала дукате ио тлима. — Да ми се вратити у оне дане... да ми се вратити... — шаптала је у буновном заносу... — Да ми је јога онаквог смиха, весеља, разговора... а не 'вако к'о у тавници... Шта ће ми 'ваки дани, један к'о и други?.. Сваки дан излазила је да гледа момке сама, сасвим сама и сваки дан понављала је исте ријечи, са њеким страхом очекујући вече, кад ће Шаћирбег доћи, да јој говори „оно гато је и вазда говорио... једпо те једпо" и да је онако тупо гледа. И није могла дуго издржати. Опет се вратила оцу. X. Читава јата момака мотала су се, доцније, око 'Јзулбегове куће. Долазили су јутром, вечером, по ноћи. Еомгаије су се јадале, да не могу мирно спавати од гласнога разговора, смијеха, нјесама и тамбура; неки су се заклињали, да ће тужити суду. Зејна и опет као да се ирепородила. Еао птица, пугатена из кавеза, слободно је јурила по кући, играла се, пјевала. Стари Ђулбег као да је наново оживио поред ње и осјећао се млађи, чилији. Он, који је свеме свијету изгледао страгаан, напрасит, на њу се није могао ни наљутити. Да је десет мужева оставила, све би јој опростио, само кад му је оживила ову кућу, гроб овај... Ни]е се љутио ни на момке, гато су му искрхали плотово, изломили јорговане и лоандере. Пустио би и кућу да му сруше, само кад му је Зејиа онако весела. Једино Хана, која је увијок заударала на зејтин, што се љутила и гунђала, проклињући у себи све, пошто је имала двоструко више посла и чегаће је морала прихваћати за метлу. Она се и сад усуђивала да одговара Зејни и да је, као и прије, дражи. 0 Зејни се и говорило на све стране. У кахвама, багатама, берберницама, гдје год су се момци окупљали, спомињало се њезино име. По свима махалама само о њој пјевале су се ијесме, у којима су је поређивали са највећим цариградским љепотицама, па да јој ипак ни .једна не би равна била. Ашици, који су јој долазили, мрзили су се и свађали јавно, на улици, а једанпут мало то није дошло до крви. Двојица су хтјела, да им ножи одлуче чија ће бити и једва је дружина успјела да их развади. — Ваш су момци! — узвикнула је Зејна, тапшући и носкакујући као дијете, кад су јој нричали о томе. Таки ваљају! Тако се радило и у старом, сретном земану. Затим, стишавши се мало, питала је: — А ко је ирви потегао нож? — Салихага, — одговорише јој. — Онда ћу и бит' његова... То је мушко! XI. Стари 'Вулбег умро је управо осмога мјесеца, откако га је поново оставила и све имање његово оста Зејни.