Нова искра

— 263 —

Салихага, муж јој, хтједе све узети у своје руке и свим управљати. Она му није допустила. Међу њима, ради тога, изроди се грдна овађа, која се и опет сврши разводом. Дала му је један виноград, само да је остави на миру, а она се опет врати у очеву кућу и поче живити по староме. Шаћирбег, остављени Шаћирбег, који је једнако уздисао за њом, хтједе опет окушати срећу и примамити је себи. — Хајде мени, Зејно! — звао је готово пузећи и гледао је оним молећивим, понизним, ропским погледом. — Откако си ми ти отишла, сва ми је радос' отишла... Нисам се ни женио, јер ми те нико не може заминити... Хајде, па да живимо заједно... — Нећу Шаћире, — одговори она, милујући га по челу. — Не могу, јер ми више ниси драг, к'о што си био. Ја волим момка и чини ми се лип, док се не удам

и док не поживим с њиме, а потље... додиЈа ми сваки. Ја ие могу једнога, не могу у једној кући, нит' могу једнако живити... Ја хоћу да мињам, све да мињам, све осим младости... — Ама што то ? — запита збуњени Шаћирбег. Јеси ли инсан? Шта је теби? Зејна затресе косом и унесе му се у лице. — Шта ћу ја, кад ми је крв така? — викну. Јесам ли ја крива, што ме Алах 'ваку створио?... Ја друкчије не могу... И, кидајући ружу са прсију, мирисним листићима засу га но образима, увијајући се и стријељајући га оним својим погледом, док се из баште чуло јецање тамбуре и веселе нјесме момчадије који су је нестрпљиво очекивали...

ЈСеаекчака мајка

Фр. Прешерн

1ашто Је удес мени те предо, Залого божЈ *а, премило чедо ! ДевоЈ'ка бедна једнога дана Постадох мајка — ал невенчана. Отац ме тук'о кад за све зачу, Мати чупала косе у плачу. Оставише ме сви у том маху, А прст туђинци на ме пружаху. Он што ми беше једино мио, Што ги Ј - е отац рођени био, Одбеже у свет. Куд — Бог ће знати, А твоја мати оста да пати.

Нашто Ј - е удес мени те пр.едо, Залого божЈ - а, премило чедо! Ал ма ми радост или бол сазда, Воли те срце мајчино вазда. Ко отворено небо се чине, Очице твоје пуне милине. А кад се смешиш љупко и мило, Ја заборављам све што се збило. Нек онаЈ' који и птице храни, Да, да ти свану весели дани. Ал ма ми радОст или бол сазда, Воли те срце маЈ 'чино вазда. В^лад. Станимировиц

јУ!ктровачкк потомак Јуда/шс 7 ала

сЈТетње је доба. Упекла звезда да човеку мозак проври. А долином Ибра, низ Вучје Поље, дигао се читав облак прашине, исто онако жуте ка-о и стрњике околних пожевених њива. Напред иде десетак пешака жандарма а за њима на дебелом вранцу Брњачки кнез са Поп-Миденком, окружен својим момцима и неколиким кметовима. А за њима беше пет коњичких жандарма. На кнежеву су вранцу кожне бисаге, препуњене белих меџидија, које кнез носи окружној благајни у Приштину. Зато му је власт додала овакву пратњу, да га

не би случајио срео у Ибарском кланцу Шабан Коприва и отео царски новац као што је то био обичај у нашем царству. Кметови и момци састављају његову личну пратњу, те му зар служе као израз оне његове власти, коју он има по царском берату и народном избору. А Поп-Миленко је пошао што добро збори турски, води народие књиге и зна турске циоре, те благајник никад није у стању да подвали неписменом кнезу. Путници већ стигоше у Варашку Клисуру, где се иешаци изуше и са коњаницима пребродише Ибар, па се