Нова искра

— 264 —

на другој страни заусташше да се обују и доведу у ред одећу и оружје. Јер одавде па за читава два часа треба чекати плотун иза сваке јове или камена. Све се уозбиљило и ћути као заливено. — Видиш ли, кнеже, овога оџу Дилића? — Нашега порезника? — Ја! — одговори поп-Миленко, готов по свој прилици да исприча шта било само да се прекине несносно ћутање и стрепња. Хоџа Мустаоа Дилић, нахијски норезник са сто и недесет гроша месечне плате, због чега сиромах ни коња нема, него увек пешачи, те се народ смеје његовим издржљивим еФендијским табанима, чим чу ове речи, прчђе још необувен попу и кнезу, који стајаху на коњима један до другога. — Такога јунака у свијету неиа, закона ми! — настави поп, намигујући на кнеза и чинећн се да не види Дилића. — Прођи се шале, попе, душе ти! — Јеванђеља ми, истину ти зборим... Наш се свијет изродио те, вјера и Бог, не можеш да видиш човјека мало да ваља. Чујеш кадикад у пјосми Ераљевића, Еесеџију и 'Јаема Брђанина, иа се у чуду крстиш: ђе су она времена, кад су наши стари испијали цијеле мјешине випа и за дан долазили из Орида у Вучитрн!... — Шта ћеш: — вријеме му, попе, тако дошло... Измислили људи пушку, па им је јунаштво за марјаш! — Видиш?!.. Ј;1, мој кнелге! И сад нема више јупака... Тек је као за лијек осгао један, да те прође жеља и од Марка и од Кесеџије. — Шта кажеш? — Само један једипи!.. И то у нашој лијепој шехерМитровици, баш 1?е је Ђемо Брћаиин код крчмарице Јане наздрављао везамоме Марку и грувао га чизмом... Знаш, кад га је за дан из Орида овамо довео?.. И знаш ли ко је то? Не знаш, а?.. Нећеш вјеровати, али је главом наш е®ендија Дилић. —- Не шали се, попе, закона ти! — Вала се не шали! — викну дубоким басом хоџа Дилић и поскочи на цео аршин од земље. — А зар си ту, иесрећниче мој! — зачуђено и тобож изненада проговори поп. — Ето видиш, кнеже! Просто кад збори као да планине јече, а кад носкочи — земља се тресе и ја се једва држим на коњу. — Хо-хо-хо-о! опет Дилић п добро трупну босим ногама о земљу, зар да потврди попов исказ. — Немој, е®ендија, забога!.. Видиш 'оће коњ да ме обали! — с плашњом збори поп-Миленко, а с друге стране гребе коњску слабину оштром бакрачлијом, те му по невољи скаче. И кнез се брзо досети поповској ђаволији, те и сам учини исто. И његов вранац поче помамно да скаче, да се успире на задње ноге и баца у страну. — Е! не вјерујеш? — задовољпо подвикпу е®ендија. — Тако ми дина и имана, баш сам јунак ка Краљевић Марко! Дружииа се сва зацеиу од смеха.

— Чујеш ли га, кнеже?... Имаш ли очију да видиш бијесна јунака? — Видим и вјерујем им, али то што не смије да иоси пушку... — То је баш!.. За јунака и није пугака. За јунака је перни буздован и конље и пођекад дренова батина, као гато је чинио Будалина Тале, од кога је Дилић и његова родбина, како сам нагаао у старој књизи гато је у ћивоту светога Петра Коригаког у Црној Ријеци. — Ама је ли по Богу, попе ? — с радогаћу упнта Дилић. — Сваки ми назадак у наиредак пошао, ако те лажем! — рече поп па се прекрсти. Кнезу се надуше образи од потајног смеха, јер виде да хоџа пикако не разуме вешту ноповску заклетву. — Чујеш ли, кнеже ? — поносито упита Дилић. Па ти јашега силовита вранца, а ја пјегаачим пред тобом... — Е, та ти, еФендија, није у путу! Будалина Тале никад није коња имао, но евакад нјегаачио с дреновом батаном. — Књига ти каже, попе? — Ја, мој еФеидија... Зато остави те луде ријечи о коњу, кад ти га ни ђедови не нмадогае, па се уздај само у ноге... Ја!.. Кнез се уозбиљи. — Вала, попе, нека и сто књига причају о томе, не могу вјеровати. Будалина Тале је био из Удбине, а Дилићи су из Митровице. Није гаала толика даљина. — Не гријеши, кнеже, дугау... Кад књига, златом исписана, каже, оида вјеруј. Осим тога ногледај само на еФендију... Глава као гаиник, врат као у бивола, а брада... ни Мухамед иије таке имао... Оволики је само био Тале, којему је вјетар ио Кунар-планини браду по прсима на троје расгурао... Та погледај га само: гатогод замислига, све он може учипити! — Остави, попе, Бога ти! — Шта да оставим кад истину зборим... Ако пе вјеру.јеш, дела да се обложимо у колико 'оћеш. — Баш дела! — Дај руку кнеже. Ово су људи, иред којима ја велим да ће оџа Дилић бос стићи у Митровицу за два сата... Ево моје браде! — Никад!.. Ни онога ни овога свијета!.. Бос и толику даљипу?! Јок!.. — Вала баш, кнеже, толику даљину и бос !.. Дај руку! — У колико, попе ? — У пет бијелих меџидија. — Добро! — Чујте и Турци и Срби! — подвикну поп-Миленко држећи кнежеву руку. — Облажем се с киезом: ако оџа Дилић стигне бос за два сата у Митровицу, добијам од кнеза пет бијелих меџидија, а ако не стигне, добија кнез. — Тако је! — потврди кнез и испусти попову руку. — Вала те, попе, нећу посрамити! — проговори Дилић па иредаде попу своју торбу, копоран и обућу.