Нова искра

— 265 —

Погледаше на часовник и свима пвШацима наредише да иођу лагано позади, а Дилићу мануше да пође. Овај још једанпут погледа на попа, удари се шаком по табанима и оплете; коњаници огребоше своје коње. Прашина се још више подиже. Пут води све поред Ибра. Није насут, него је каменит н нераван као, по Богу, сви путеви нашега Османлука. По гдегде се спекла смбница и просто режу ногу њене оштре ивице од ваша, што су их кола у кишно време оставила. И у обући је тешко путовати особито на овакој припеци.

— Немај, попо, бриге; не зна кнез Турчина, тако ми дина! — Држи со кољеновићу да не оцрнимо образа... Еј, хуђо мој; похитај да не одоцнимо!.. Тако, соколе сиви! — час ободрава и плаши, а час хвали пон и силније љуља бакрачлију. Хоџа још мало убрза. Али му већ и котпуља смета. Вато је испод грла раскопча и засука рукаве до изнад лаката. Већ почиње да сустаје. Настуиа све теже и снорије и гледа где ће да спусти босе табапе. Они су већ нодбивени. Корава смоница и шљунак режу кожу, прсти већ не могу да издрже и крв поче живље да струји. Нокти на прстима помодреше, кад их камен сусретне, е®ендија одскаче као лопта, посрће, опет се усправља и граби да не падне. Час по подигне леву или десну ногу, извади између прста камичак или комађе дрвећа, удара дланом и опет убрза, узвикујући: — Хо, хо, хо-о!.. Е, мајковићу, неће те була такога више родити! Поп се ђаволски осмехује и пецка кнеза, како ће изгубити опкладу, а овај се уозбиљио и као да се боји белаја. — Ама доста је, попе ; зар не видиш да ће да цркне !..

Лик Ф. Прешернл Но Дилић јуначки корача. Раширио руке, млатара њима тамо и овамо, погнуо се, нарогушио се, као да се спрема да нападне на какво утврђење. Ноге преплеће брзо, и једнако, не заустављајући се, скида једну по једну хаљину и додаје попу, док напослетку не остаде у кошуљи и гаћама. Бацио је већ и чалму, па узео повећи бео рубац и покрио обријану главу, те му црна брадурина још силније стрчаше као нека брезова метла. У том тренутку на посматраче остављаше утиске чистога Арабистанлије. А зној га облија, те није у стању ни да га бришо. Поп само гробе бакрачлијама свога парипа и често довикује е®ендији да осветла образ и њему и себи. — Држи се, мајковићу, држи се кућо славна!

Кућа у Крању, у којој је умро Прешерен

— Јок, немај ти бриге, већ готови паре! — одговори поп и подвикује Дилпћу. Стигоше у Суви До; до Митровпце је остало мало и поп заиста помисли да ће му шала донети пет белих меџидија. Али се СФендија одједаред заустави и погледа на своје ноге. Крв га уплаши, те сав пребледе. Ипак се опорави, поносито махну главом и рече: — Идите ви друмом, а ја ћу кроз село, на повише њива, кроз винограде право на мост. Тамо ћу чекати. Овако ми је ближе и лакше. Он окрену с пута, а коњаници лагано пођоше напред. Кроз пола часа стигоше на мост баш до саме Ми-

штшшшшш штшшш штвтштшшшшт ■: / • ■ . V.