Нова искра

— 303 —

ишли живи људи, него војска бсстелесних сонки. Огромно, блиско, страгано сунце на свакој пушчаној цеви, на свакој металној стварчици запалило хиљаде малих сунаца која са свију страна иродиру у очи, ватрено-бела, оштра као врхови усијаних бајонета. А сува, паклена јара продире у саму дубину тела, у кости, у мозак, те понекад изгледа као да на раменима није глава, но нека чудновата, необична лопта, тешка и лака, туђа и страшна. И тада — тада се ја изненадно сетих куће: собе, комада плавичастих тапета и прашљаве, недирнуте боце са водом на моме сточићу — на сточићу којему је једна нога краћа од друге две, те ,је под њу метнут комад савијене артије. А у суседној соби — но ја их не видим

И ту, први пут, ја сам то осстио. Јасно сам видео, да су ти људи, који тако немо корачаху у сунчаном сјају, мртви од умора и врућине; да су ти људи, који се љуљају и падају — безумни! Они не знају куда иду; не знају зашто је то сунце; они ништа не знају. Они немају на раменима главе, но чудновате и страшне лопте. Ево једнога, као и ја, брзо се гура кроз редове и пада; ево другог, трећег... Ено се диже над гомилом коњска глава са црвеним, безумним очима и искезеним зубима, која као да би хтела сграшно и необично узвикнути; диже се, пада и на ономе месту за један минут скупља се свет, застајкује, чују се промукли, потмули гласови, кратак пуцањ, а затим и опет нбмо, бескрајно кретање...

Игралиште у дому Мајке Ангелине /.

Већ читав час седим на овом камену, а поред мене -ев« пролази, и све исто тако дрхти земља и ваздух и далеки, као сенка редови. И опет осећам ону паклену врућину, већ се не сећам онога што сам видео пре сокунда, а поред мене непрестано пролазе, пролазе, и ја не разумем — ко је то? Пре једнога часа био сам сам на овоме камену, а сад се већ скунила гомила љ^ди; једни леже непомично, може бити умрли су; други седе и бесмислено гледају, као и ја, на пролазнике. Једни имају пушке и личе на војнике; други скоро сасвим голи, а кожа им на телу црвена као бакар, да је одвратно гледати. Близу мене лежи неко на трбуху, са голим леђима. Према томе, како је равнодушно упро лицем у оштро и врело камење, по белим длановима изврнуге руке, види се да .је мртав, но

— као да су моја жена и мој син. Еад бих могао викати, .ја бих завапио од муко — тако је била необична и проста ова мирна појава, онај део плавичастих тапета и прашњава, недирнута боца. Знам да сам се зауставио, подигнуо руке, но неко ме је гурнуо у леђа, те брзо пођох напред, гурајући се кроз гомилу, журећи се некуда, не осећајући внше ни врућине ни умора. И тако сам дуго ишао кроз бескрајне неме редове, видоћи пред собом само црвене опаљене потиљке, додирујући спљоштене усијане бајонете. Но заустави ме мисао: Шта то радим, куда хитам ?! — Исто тако брзо скренух у страну, изиђох на чистину, пређох неки јарак и забринуто седох на камен, као да је тај храиави, врели камен био циљ свију мојих тежњи.