Нова искра

— 304 —

леђа су му црвена као у жжва човека, и само лак жућкаст вео, као на сувом месу, говори о смрти. Ја хоћу да се одмакеем од њега, но немам снаге, и љуљајући се гледам на бескрајне редове привиђења. По стању моје главо осећам да ћу и ја скоро, одмах, пасти од сунчаног удара; али ја га очекујем врло спокојно, као у сну, где смрт изгледа као станица на путу чудноватих и нејасних привиђења. И видим, како се из гомиле одваја војник и одлучно иде на нашу страну. Ва тренут се изгуби у рову, и кад изиђе из њега, он опет иде, кораци му непоуздани, и види се да чини последње узалудне покушаје да одржи своје тело које се баца на све стране. Он иде ка мени тако право, да се ја, и кроз тешко дремање које ми је ухватило мозак, плашим и питам га: — Шта ћеш? Он стаје као да је очекивао само ту једну реч, и стоји огромаи, брадат, у исцепаној кошуљи. Пушке нема, чакшире му се држе само о једном дугмету, а кроз издеротину види се бело толо. Руке и ноге му малаксале, и он, као што се види, стара се да их скупи, но не може: чим састави руке, оне одмах опет падају низ тело. — Шта ти је? Боље је да седнеш, — кажем ја. Но он стоји, ћути и гледа ме. И ја се против своје воље подижем и, једва се држећи на ногама, гледам у његове очи — и видим у њима бездан ужаса и безумља. У свију су зенице сужене, — а у њега се рашириле преко целога ока: колико огромно море ватре види он кроз ове велике, црне прозоре! Може бити, мени се тако учинило, може бити у његову погледу била је само смрт, — али не, ја се не варам: у овим црним као провалија зеницама, било је више него смрт, више него ужас смрти. — Одлази! — вичем ја, одмичући ее. — Одлази! А он, као да је само реч очекивао — сруши се на мене, обори ме, све онако огроман, раетурен, нем. Ја дрхћући ослобођавам пригњечене ноге, скачем и хоћу да побегнем ма куд у страну, далеко од људи, у супчану врелу даљину — но с леве стране, на планинском венцу, чу се пуцањ, а за њим, као ехо, још два. И над мојом главом, с веселим, многоструким звиждањем, брујањем и пиштањем пролете граната. Вашли су нам за леђа!. Нема више ни смртноносне врућине, ни онога страха, ни умора. Мисли су ми јасне, представе одређоне, и кад дотрчах редовима који се врсташе, видех нека еветла, радосна лица, чух промукле но јаке гласове, заповеети, шале. Као да се еунце попело вигае, да нам не смета, као да се ућутало, изгубило свој сјај — и опет с радосним звиждањем, као вештица, просече ваздух граната. Ја приђох... Други одломак ....скоро еви људи и коњи. У осмој батерији исто тако. У нашој, дванаестој, на крају трећега дана остала

су само три топа — остали су искварени; — шест људи и један оФицир — ја. Већ двадесет часова како не епавамо и ништа не једемо; три дана и три ноћи еатанска пуцњава и звиждање завијали нас као облак безумља, одвојили нас од земље, од пеба, од својих — и ми, живи, лутали смо као месечари. Мртваци леже спокојно, а ми смо се кретали, вршили свој посао, говорили и чак, шта више, смејали се и били — као месечари. Кретање нам је било поуздано и брзо, заповести јасне, извршење тачно — но кад би когод упитао изненада ма кога од нас: ко је ? — тешко да би нашао одговора у запаљеноме мозгу. Као у сну, сва лица изгледала су давно позната и све пгго ее догађало, такођз је изгледало као давно познато, разумљиво, као да је све то већ било некад; а кад сам почињао пажљиво загледати неко лице, или топ, или слушао њихову грмљавину, — тада ме је све зачуђавало као нешто врло ново и бескрајно загонетно. Неприметно се спуштала ноћ, па нисмо имали кад да је видимо и да се чудимо, од куд она, кад у то опет почиње над нама сунце горети. Оамо од оних који су долазили у батерију, дознавали смо да је трећи дан како се бије бој, и одмах смо то заборављали: нама се чинило, да је то све једам дан, без краја и почетка, час по час светао, но подједнако непојмљив, подједнако слеп. И нико се од нас није бојао смрти, нико није разумевао шта је то смрт. Треће или четврте ноћи, не сећам се, ја сам за треиут легао иза грудобрана, и чим сам затворио очи, одмах видех ону познату и необичну појаву: комад плавичастих тапета и недирнуту прашњаву боцу на моме сточићу. А у суседној соби — ја их не видим — као да се налази моја жена и мој син. Но сад је на столу горела лампа са зеленим закривачем, значи, било је вече или ноћ. Појава стоји непомично, и ја дуго и врло мирно, врло пажљиво посматрам, како светлост трепери на кристалној боци; разгледам тапето и мислим, зашто не спава син, — већ је ноћ, време је да спава. Затим опет посматрам тапете, све шаре, еребрне цветиће, некакво регаетке и камин — а никад нисам ни мислио, да тако добро знам своју собу. По неки пут сам отварао очи и видео црно небо са некаквим дивним ватрешш пругама, и опет сам их затварао, и опет разгледао тапете, кристалну боцу, и мислио, зашто син не спава, — већ је ноћ, време је да спава. Одједном се близу мене распршта граната, нешто удари у моје ноге, неко викну јако, јаче од самога пуцња, и ја помиелих: „Неко је погинуо", али се не дигох и не одвајах очију од плавичастих тапета и боце. Затим сам стао, ишао, наређивао, гледао у лица, нигаанио топом, а ненрестано сам миелио: зашто син не спава? Једном упитах коњаника о томе, а он ми на дугачко и на широко причагае о нечему и обојица смо климали главом. Оп се смејао, а лева му је обрва играла и око ђаволски подмигивало на некога, који је стајао у позадини. Видео еам само табане нечијих ногу, и ништа више. У то доба било је већ свануло и одједанпут — поче киша. Кигаа — као и код пас, најобичније водене ка-