Нова искра

пљице. Но она јо била тако неочекивана и неоправдана! Бесмо се сви тако уплашили да не покиснемо, да смо бацили топове, нрестали пуцати и почели се крити, крити куд ко. Коњапик, са којим сам мало пре говорио, подвукао со под лн<вет па се шћућурио, и ако су га свакога тренутка моглп пригњавити; дебели топовски водник, пе знам зашто, поче да свида одело са једно лепшне, и ја почех трчати кроз баторију и нешто тражити — мекинтош или кишобрап, И одједном на цолом огромном простору, где је кнгаа пала, наступи необична типгана. Распршта се задоцнели шрапнел, и све со тако утиша, да се чуло како рче дебели водник н удара киша по камењу и топовима. И ово тпхо п ситно лупарање, које иапомињо јесен, и онај мирис орошеие земље, и тишина — као да за тренут прекидоше крвави и дивљи сан. А када сам поглодао на влажпи топ, који блнсташе од воде, он ми

И. Тишов напомену нАочокивано нешто што ми» је врло драго и мило, — детињство мо.је или прву љубав. Тада у даљини силно одјекну први пуцањ, и чаробпосг тренутне тишине итпчезе; исто тако нагло, као тито су се крили, иочеше се извлачити људи из својих заклона; дебели водник викну на некога; групу топ, за њим други — и опот крвава, непрекидна магла обузе измучене мозгове. И пико пе примоти кад јо киша простала; сећам се само, да је са убијенога водника, с њогова пуног, надувеног жутог лица сливала се вода, — вероватно, киша је дуго падала... ...Прода мном је ста.јао млад добровољац и јављао, држећи руку на штитиКу, да нас генерал моли да се одржимо само два часа, а дотле ће доћи помоћ. Ја сам се и опет питао: зап!то ие спава мој син ? и одговорих, да се могу држати докле хоћо. Но тада мо, Бог зна зашто, поче инторосовати његово лице, вероватно због својо необпчно, страпше бледноће. Нипгга бољо нисам видео од

тога лица: чак и у мртваца је више руменила на лицу ного на томе младалачком, голобрадом. Мора бити, да се успут веома проилашио, те не можо да се опорави; зато је н држао руку на штитићу, да би тим уобичајоним и нростпм покретом одагнао луди страх. — Бојите ли се? — упитах га, додирнувши му лакат. Но лакат је био тврђп од дрвота, а он се тихо смешио и ћутао. Управо, скупљаху се у осмејак само његове усне, а у очима се огледала само младост, страх и — ништа више. — Бојите ли се? — понових благо. Усно му се покронуше, напињући се да проговоре, и у том треиутку деси со нсшто непојмљиво, чудновато, иатприродно. Преко деспог образа дуну ми топал вотар, силно ме заљуља — и то јо сво, а пред мојим очима, на место блодога лица, било је нешто кротко, тупо, црвено,

В

П аук из^чега јо лила"крв • ?као из отворопо боцо. И^у том кротком, црвеномЖтечном^видео се још нокакав осмех, безуби смех — црвени смех. Ја сам га познао, познао сам тај црвони смох. Тражно сам и нашао тај црвени смох. Сад сам разумео, шта је било у свима тим уиакаженим, искиданим, чудноватпм телима. То је био црвени смех. Он је на небу, он ,је на сунцу и скоро ћо се разлити по цело.ј земљи, — тај црвепи смех! А они, тачпо и мирно, као месочари... Трећи одломан ...безумље и ужас. Причају, да се и у нагаој и у непријатељској војсци појавило много душовних болесника. Код нас су већ отворили четири психијатријска одељења. Кад сам био у штабу, ађутант ми је показао...