Нова искра

— 306 —

Четврти одломак ...увијале се као змије. Он је видео како је жица, прекинута на једном крају, шинула кроз ваздух и обавила три војника. Бодље су цепале мундире, продирале у тело, а војници се дерали и бесно окретали: двојица су вукли за собом трећега, који је већ био мртав. Затим је остао у животу један, и оп је гурао од себе два мртваца, који еу се вукли, окретали, превртали један преко другог и преко њега, — и одједпом сви постадоше непомични. Причаше нам, да је само у тој огради погинуло близу две тисуће људи. Док су они кидали жицу и мучили се у њеним змијским завојима, на њих је непрекидно падала киша од танади и картеча. Он тврди, да је врло страшно било, и да би се тај окршај свршио дивљим бегством, да су знали у ком ће правцу бежати. Али десет или дванаест редова жица и борба с њима, читав лавиринат вучјих рупа с кољем набијеним на дну, — тако су збунили све, да је било сасвим немогуће одредити правац. Једни су, као слепи, пропадали у дубоке јаме и трбухом се набијали на оштро коље, трзали се и игралн као дечји пајаци; на њих су падала нова тела, и брзо се сва Јама до врха претварала у гомилу крвавих живих и мртвих тела. Оздо, са свих страна, пружали су руке, а прсти на њима грчевито се скупљалч, хватајући све... Ко је западао у ту клопку, више се није могао избавити: стотипе прстију, чврстих и слепих, као клешта, стезали су ноге, хватали се за одела, вукли човека на себе, убадали у очи и давили. Многи, као пијани, трчали су право на жицу, вешали се о њу и дерали, док са њима није куршум свршавао. Уопште, сви су му изгледали пијани: неки су се грозно грдили; други церекали, кад их је жица дохватила за руку или ногу, и тада су умирали. Сам он, и ако није од јутра ништа јео пи пио, осећао се врло чудно: глава се окретала, а после страха тренутно је наступало дивље усхићење — усхићиње страха. Кад је неко до њега запевао, он је прихватао песму, и убрзо се склапао читав, врло хармоничан хор. Не сећаше се шта су певали, али је било нешто врло весело, за игру. Да, они су певали — а све унаоколо било је црвено од крви. И само је небо изгледало црвено, и могло би се помислити да се у васиони догодила нека катастро®а, некаква чудна промена и нестанак ббја: ишчезла је плава и зелена и друге обичне и мирне боје, а сунце је засијало црвеном бенгалском ватром. — Црвени смех! рекох ја, али он ме не разумеде. — Да, и смејали се. Ја сам ти то већ причао. Као пијани. Можда су чак и играли, нешто је било. Вар покрети оне тројице личили су на игру. Он се јасно сећаше: кад су га ранили у прса и куршум скроз прошао а он пао: још неко време, док није изгубио свест, цупкао је ногама, као да је с неким играо. И сада се сећаше тога, окршаја с чудноватим осећајем: у неколико са страхом, у неколико као са жељом да још једном осети то исто.

— И опет осети кургаум у прса? — упитах ја. — /Е, ваљда неће сваки пут кургаум. А лепо би било, Хруже> добити орден за храброст. Он лежаше на леђима, жут, са шиљатим носом, са испалим јагодицама и упалим очима — лежаше сличан мртвацу и сањаше о ордену. Код њега већ беше наступило гнојење; био је у силној ватри и кроз три дана мораће га стрпати у рупчагу, међ мртваце! А он је лежао, смешио се снивајући и говорећи о ордену. — А јеси ли послао матери телеграм ? — запитах га. Он ме погледа уплашено, па ипак сурово и злобно, али ми не одговори. И ја заћутах, и могло се чути како стењу и бунцају рањеиици. Али кад се дигох да идем, он стеже мо.ју руку својом врелом, но још снажном руком, и збуњено и тужно упре у ме уналим ватреним очима. — Штајето, а? Кажи ми, како је то? — уплашено и упорно питаше, вукући ме за руку. — А шта? Па уопште... све то? Она ме ваљда чека? А ја не могу. Отаџбина — зар ће она појмити, шта је отаџбина! — Дрвени смех. — Ах! Ти се само шалиш, а ја озбиљно питам. Ваља објаснити, — а зар се њој може објаснити? Кад би ти знао, шта она пише! Шта она пише! А знаш ли ти, да су њене рочи — с^де. А ти... Он љубопитљиво погледа на моју главу, макну прстом и, насмејавши се изненадно, рече: — А ти си оћелавио. Јеси ли то приметио ? — Овде нема огледала. — Много је ту седих и ћелавих. Чујеш, дај ми огледало. Дај! Ја осећам, како ми из главе иде бела коса. Дај ми огледало. Код њега наступаше бунцање: плакао је и викао, а ја изиђох из болнице. Те вечери приредили смо себи весеље — тужно и чудновато весеље, на коме су између гостију присуствовале сенке умрлих. Решили смо да се у вече скупимо и пијемо чаја, као код куће, као на излету, и набависмо самовар, набависмо чак и лимун и чаше, и наместисмо се под дрветом — као код куће, као на излету. По један, но двојица и тројица скупљаху се другови и прилажаху шумно, разговарајући и шалећи се, пупи веселог очекивања — алч убрзо заћуташе, избегавајући погледе један другога, јер је нешто страшно било у том скупу заосталих људи. Поцепани, ирљави, чешући се као од јакога свраба, обрасли длаком, мршави и изнурени, изгубивши познат и обичан изглед, као да смо тек сад, пред самоваром, видели један другога, видели и уплашили се. Ја сам узалуд у тој гомили збуњених људи тражио позната лица — нисам их могао наћи. Ови људи, немирни, узбуђени, с грчевитим нокретима, који се трзаху на сваки шушањ, који непрестано нешто тражаху иза себе, који се труђаху да сувишним покретима испуне ту загонетну празнину, куда их је страх био погледати — били су нови, туђи људи, које ја нисам познавао. И гласови су им звучали друк-