Нова искра

чије, испрекидано, са ударииа, с муком изговарајући речи и лако, ни због каква узрока, прелазили у вику или бесмислен, необуздан смех. И све је било чудно. Дрво је било чудно и сунчев залазак и вода са особитим мирисом и укусом — као да смо заједно са умрлима оставили земљу и нрешли у неки други свет — свет тајанствених појава и злокобних мрачних сенки. Вапад је био жут, хладан; пад њим су тешко лебдели црни, ничим неосветљени, непокретни облади, и земља је испод њега била црна, а наша лица у тој злокобној светлости била су жута, као лица у мртваца. Сви гледасмо на самовар, а он се угаси, одби на својим боковима жутину и претњу запада и такође поста чудан, мртав и непојмљив. — Где смо? — упита неко, а у гласу му се осећаше брига и страх. Неко уздахну, неко грчевито пуче прстима, неко се насмоја, неко скочи и поче брзо ићи око стола. — У рату! — одговори онај што се смејаше и поново закикота дугим, глухим смехом, као да се нечим давио. — Што се онај смеје? — узбуни се неко. — Престаните једном! Онај со још једном зацерека и послушно заћута. Смркавало се. Црни се облак спушташе на земљу, и ми с муком распознавасмо жута, аветињска лица један другога. Неко упита: А где је „Чизмица"? „ Чизмица" — тако смо звали друга, омаленог официра у великим чизмама, које не пропуштају воду. — Мало пре је био овде. — Чизмице, где сте? — Чизмицо, немојте се крити! Ми осећамо мирис ваших чизама. Ови се насмејаше, а из помрчине, прекидајући смех, зачу се груб, осорљив глас: — Престаните, зар вас није стид! „ Чизмица" је јутрос убијеп при извиђању. — Он је мало пре био овде. То је погрешка. — Учинило вам се. Еј, ви код самовара, одсеците ми мало лимуна. — И меии! И мени! — Део лимун. — Како је то, господо — тужно, готово плачући, зачу се тих и молећив глас. — А ја сам само због лимуна и дошао. Онај се опет закикота дуго и глухо, и нико га не заустави. Но ускоро ућута. Вакикота се још једанпут и ућута. Неко рече: — Сутра је наступање. А неколико гласова раздражено узвикну: — Махните се! Еакво наступање! — Па сами знате... — Махните се. Зар се не може о другом чему говорити? Како је то! Запад се замрачи. Црни се облак подиже и као да ностаде светлије, а лица дођоше познатија, и онај, који око нас обилажаше, умири се и седе.

— Како ли је сад код куће ? — неодређено запита он, а у гласу му се осећаше сетан осмех. И опет наступи оно страшно и непојмљиво, оно чудно — до ужаса, готово до губитка свести. И сви ми одједном почесмо говорити, дерати се, узбунисмо се, лупајући чашама, хватајући један другога за леђа, за руке, за колена — и одједном заћугасмо пред нечим непојмљивим. — Код куће? — узвикну неко из помрчине. Глас му је био хранав од узбуђења, од страха, од злобе, и дрхтао је. Понеке речи није могао изговорити, као да се одвикао од њих. — Код куће ? Какве куће, зар негде има кућа? Немојте ме прекидати, иначе ћу пуцати. Код куће сам се ја сваки дан купао у кади — разумете ли: у кади с водом — с водом до вршка. А сад се ретко

И. Зајец Козаков сан

ко.ји дан умивам, глава ми зарасла у крастама, на телу некакав свраб, и све тело сврби, а по њему гамиже, гамиже... Ја с памети силазим од прљавштине, а ви велите — куКа! Ја сам као скот, презирем себе, не познајем себе, и смрт нимало није страгапа... Ви ми мозак разбијате својим шрапнелима. мозак! Ма куда гађали, све ми лети у мозак, — а ви велите — кућа. Каква кућа? Улица, прозори, људи, а ја сад не бих на улицу изашао — стид ме је. Донели сте самовар, а мене је стид да га гледам. Самовар. Она,ј се опет насмеја. Неко узвикну: — Враг ће знати шта јо ово! Идем кући. — Кући? — Ви не знате, шта је то дужност... — Кући ? Чујте : овај хоће кући! Разлеже се општи смех и суморан узвик — и опет сви заћуташе — нред нечим непознатим. И тада смо, не сало ја но гвн ми, колико год нае је било, осетили то.