Нова искра

— 308 —

Оно је ишло на нас са тих мрачних, загонотних и туђих поља; оно се дизало из глухих црних гудура, где су, може бити, још умирали људи заборављени и изгубљени међу камењом; оно је лило из онога туђега, иевидљивога неба. Ђутећи, губећи свест од ужаса, етајали смо око угашенога еамовара, а с неба нас је гледала непрекидио и ћутећи огромна, неуобличена сенка ко.ја со дигла изнад света. Изненадно, сасвим близу нас, вероватно код пуковског командира, засвира музика, и бесно весели, громки звуци као да букнуше сред ноћи и тишине. С бесним весељем и нркосом свираше оиа, плаховита, нехармонична, сувише јака, сувише весела... Вило је јасно, да сви, и који свирају и који слушају, виде исго тако, као и ми, ону огромну, неубличену сенку која се дигла изнад света. А онај што свираше у трубу, већ је носио, види се, у себи, у своме мозгу, у својим ушима, ту огромну нему сенку. Испрекидаи и ломан звук бацао се и играо, и бежао некуда у страну од осталих, усамљен, дрхћући од ужаса, безумаи. И остали звуци као да се угледаху у њега: тако су невошто, спотичући се, падајући и дижући се, бежали као растурена гомила, сувише јаки, сувигао весели, сувише блиски црним гудурама, где су још, може бити, умирали људи заборављени и изгубљени међу камењом. И дуго смо стајали око угашенога самовара и ћутали. Пети одломак већ сам снавао, кад ме доктор пробуди пажљивим додирима. Ја узвикнух, будоћи се и устајући, како смо сви узвикивали кад су нас будили, и јурнух ка изласку из шатора. Али ме доктор чврсто држаше за руку и оиравдавашо се: — Ја сам вас уплашио, опростите. Внам, да бисте још спавали... — Пет дана и пет ноћи... — промрмљах ја буновно, и одмах заспах и спавао сам, чињаше ми се, дуго, кад доктор поново ироговори, опрезно ћушкајући ме у слабину и ноге. — Али је веома потребно... Драги мој, молим вас, тако је потребпо... Све ми се чини... Ја не могу... Сво ми се чини, да је тамо још остало рањеника... — Еаквих рањеника? Та ви сте их цео дан довлачили. Оставите ме на миру. То није лепо, пет дана и пет ноћи нисам спавао! — Драги мој, не љутите се, — мрмљао је доктор, збуњено мећући качкет на моју главу. — Сви снавају, не могу се пробудити. Набавио сам локомотиву и седам вагона, али су нам нотребни људи. Та разумем ја... Драги мој, молим вас. Сви спавају, нико неће. И сам се плашим да не заспим. Не сећам се, кад сам спавао. Чини ми се, код мене почињу халуцинације. Драги мој, спустито иожицу, само једну ножицу, е тако, тако... Доктор је био блед и љуљао се, и могло се примстити, да би, само да прилегне, спавао неколико дана узастопце. И моје су ноге клецало; уверен сам, да сам

спавао, док смо ишли. —- У један мах ненадно и неочекивано, Вог зна одакле, изниче пред нама врста црних силуета — локомотива и вагони. Поред њих су споро и немо лутали некакви људи, који се једва назираху у номрчини. Ни на локомотиви, ни у вагонима није било ни једнога Фењера. — Шта је то? — упитах одступајући. — Па ми идемо. Зар сте заборавили? Ми путујемо, — мрмљаше доктор. Ноћ је била хладна, и он дрхташе од хладноће. Гледајући њега, и ја осетих по целом телу исто учестано тугаљиво дрхтање. — Ђаво да вас носи! — узвикнух јако. — Зар нисте могли другога узети... — Лакше, молим вас, лакше! — ухвати ме доктор за руку. Неко из помрчиие рече: — Сад може плотун из свију топова, — нико се неће ни маћи. И они спавају. Могло би се прићи и све заспале повезати. Мало пре сам прошао поред самога стражара. Он мо само погледа и ништа не рече, не номаче се. И он спава! Еако само не падне?... Онај што то говораше з@ну, а хаљине му зашушташе: ваљда се нротезао. Ја се наслоних прсима на крај вагона, да бих се попео — али ме сан одмах освоји. Неко ме подижо и положи, а ја га, не знам загато, одгурнух ногама и опет заспах... Као да сам у сну слушао одломке разговора : — На седмој врсти. — А зар сте заборавили ®ењере? — Не, он неће доћи. — Дај овамо. Није волика опсада. Тако. Вагони се кретали на месту, нешто је лупкало. И постепено од свију тих звукова, а и што сам згодно и мирно легао, — сан ме поче остављати. Доктор заспа, а кад га узех за руку, она јо била као у мртваца, млитава и тешка. Воз се воћ кретао, споро и опрезно, олако дрхћући, као да је пипао пут. Студент-санитар *) упали свећу у Фењору, осветливши дуварове и црну шупљину врата, и рече љутито: — До врага! Баш смо им сад тако нотребпи. Пробудите га, док се није успавао, јер посло ништа не можеш учинити, знам по себи. Продрмасмо доктора, и он соде, крећући очи у недоумици. Хтеде опет да се завали, али ми не дадосмо. — Сад би ваљало мало ракије сркнути, — рече студент. Сркнусмо по гутљај коњака, и сан сасвим прође. Велики и црни правоугаоник врата поче руменети, поцрвепе — негде иза брегова указа со огромно ћутљиво руменило: као да у ноћи сунце излажаше. — То је далеко. Око двадесет врста. — Мони је хладно, — рече доктор цвокоћући. *) Иомоћнидл лекарцма у иревијању и неговању рањеиика. IIр. врев.