Нова искра

— 309 -

Студент погледа кроз врата и дозва ме руком. Ја погледах: па разним меетима на хоризонту, као неми ланац, етајала су иста така непомична румспила, као да су десетине сунаца јодновремено излазиле. И већ је било видније. Брегови у даљини веома се црњаху, одређено правећи изломљену и таласасту линију, а све у близини било је обасуто црвеном, тихом светлошћу, немом и непомичном. Ја погледах студента: лнце му је било обојено истом црвеном аветињском бојом крви, која се претворила у ваздух и светлост. — Има ли много рањеника? — унитах. Он одмахну руком. — Много нма полуделих. Више него рањеника. — Правих? — А него каквих? Он ме гледаше, и у његовим очима се огледаше нешто дивље, пуно леденога ужаса, као и у онога војника што је умро од сунчанога удара. — Престаните, — рокох ја, окренувши се. — И доктор је луд. Погледајте га само. Доктор не слушаше. Оеђаше с прокрштеним ногама, као што Турци седе, љуљајући се н безвучно мичући ус-

нама и врховима прстију. И у његову ногледу био је исти израз нечега укоченога, тунога. — Хладно ми је, — рече он осмехнувши се. — 'ЈВаво нек вас иоси све! — викнух ја, одлазећи у угао вагона. — ПГго сто ме звали ? Нико не 0!,говори. Отудент иосматраше немо руменило, а његов потиљак с коврџавом косом беше млада.лачки, и кад сам га гледао, све ми се од нокуд привиђала танка женска рука која се игра том косом. И та ми је представа била тако неиријатна, да сам почео мрзити студента и нисам га могао иогледати без одвратности. — Колико вам је година? — упитах га, али се он не осврте и не одговори. Доктор се љуљаше. — Хладно ми је. — Кад помислим само, — рече студент не окрећући се: — кад помислим, да негде тамо имају улице, куће, универзитет... Он нрекиде, као да јо све казао, и заћута. Воз се готово нагло заустави, тако да ударих главом о дувар, и зачуше се гласови. Изпђосмо. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

Утолљеке душе

1Још једном само о да ми је дићи Испод живота свет умрлих иада: Још једном само о да ми је ићи Простором снова под видиком јада! Потајна слабост и жудња ка срећи, Скривене мисли у боји љубави, Њен поглед некад све што знаде рећи Још једном само да је да се јави. У хармонији зракова и таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема већ идеје саме, Откуд бол слеће да осећај свије У мени о н>ој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да ми је да се моје мисли крећу, Да ми је да сам још једанпут тамо. Да ми је да сам пределима оним, Где су ми младост, сан и успомене, Код негда својих да је да се склоним С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука, И игре мртвих, аветиња коло, Да је болова, сећања, јаука Знамења да сам некад и ја воло. Ал' није. Ја знам сви ти дани стари И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота. Немају више живота и за њу Ни њена љубав, ни моја страдања. Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава... нама се не сања. Губе се редом, труну под животом, Алеје бола и поднебља плава, И моја лира са њеном лепотом, Тугом и сраћом... Да је да се спава. И само каткад, ал' то ретко бива, Њу када видим посред ових зала, Прилази к мени нека магла сива, Наговесг бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео, Камо се дани моји разасуше, Шири се покров велик, простран, бео, Под којим леже утопљене душе.

5Е>(3.