Нова искра

— 312 —

Мтина, код нае већ евакодневна иојава, против које ее узалуд говори, али, на исти начин, и погрешка, на коју код лиричара јако исврености и иосумњивих подобности нарочито ваља ударити гласом. Јер Дапица Марковић уме нисати из своје памети и свога срца, те, у ствари, није ириморана да са ропском несамосталношћу копира друге. Ако она то — бар у неким спољашностима које иису увек без већег значаја — местимиде ипак чини, онда је то само један неутешан знак више за ону сумњиву висину, на којој се најмлађи нараштај наших лиричара моментано налази. Него доста о томе; књижевни кроничари субјективна суда не маре да ситне слабости својих литерарних симнатија одвише истичу, и с тога ћу вас, место дал>ег набрајања стилистичких и техничких недостатака у малој збирци Г-ђе Марковић, радије упозорити на две јесење несме, које су, и крај неколиких неравних стихова и недовољне прегнантности израза, тако карактеристичне за њезину симиатичну књигу о тупом болу незадовољене љубави. Прва је иесма само једноставна историја једне позпе јесење руже, и госпођа је у њој са лирском мекошћу и неколико тавиих боја поново извела вечито нов мотив иритајене љубави, која се није никад казивала, већ само осећала. Срећне смо часе проводили тако: Кроз прозор свежи дах јесењи струји У сутон нпо се прикрада полако; Под руком мојом складан акорд бруји ; С усана твојих страсни звуци звоне, А свеће пламом вреле сузе роне. «0, не кушај ме...* певао си тада А твој је поглед на мени почивб ; И након многих недеља, тек сада, Ја појмим шта је све тај поглед скривО. Ал' ти си гада много имб власти Над оном буром узавреле страсти. Још оног часа — ти ниси ни знао, Мнио си, можда: То је игра пуста! Све што нас дели. сваки зид је пао, И слатке речи тепала су уста. А песма шго је звонила из груди, Тумач је била притајених жуди. Има у овој песми Г-ђе Данице Марковић доста техничке непоузданости и празног шаблонства у нескладним изразима („Ал' ти си тада много имо власти" !), но, у исто доба, и много финих , сугестивних потеза и реминистички нежних тонова, који овим, нешто монотоним и непотпуно сређеним стиховима дају интимну драж јединствене хармоније. Зато жалим, што Госиођа није пропустила да пријатно тужни утисак своје меланхоличне иесме сасвим иоремети јодном несрећном завршиом грађом, у којој осим иочетничких сликова (дала — идеала, цео — свео, чија — и ја) и реуматичиих ритама, има још и две очајно рђаве конструкције и досадно баналних еиитета. Оа много више уметничке интуиције и затреитало нежности у дискретно изводеној, али ноиластичиој слици

Пред јесен описан је онај једва нриметни ирелаз из позног лета у рану јесен, и ја у овај тешки, октобарски дан, који у пожутелом, смртно болесном лишћу има свој вечити символ, са чудном тугом у згрченоме срцу исписујем ту — рекао бих — символичну песму о сунчаном лету, које лагано умире, и ноумитној смрти, што нечујно долази. У јулско подне, на Калемегдану, Сеђах на клупи, мислима занета, Ту, у алеји где свет слабо шета, И на овоме јасном летњем дану Од жбге бежећ', зеленилу рада, И не приметих да већ лишће пада. Док листак један, жут и увео, Падајућ' мога рамена се таче. У болу грање зашумори јаче И кб на позив, ред дрвећа цео, Слутећ' поредак у природи нови, Пред тајном силом лагано се пови, Кб опомена тајна из далека Ил' алузија неумитне смрти На живот овај пролазни и крти И на свршетак што све земно чека, Проструја тихо дах јесени зреле, Косећи лиске тек у пола свеле... Види се, можда, већ из наведеннх стихова да Госпођа Даница Марковић нема јачог успеха у иластичном описивању слободне природе. Она, чини ми се, са много већом вољом и знатно више вештине црга сиву, кишовиту Јесен са испуцаиим грожђем и полунагим дрветима; хладну новембарску ноћ, кад ветар до костију нробија „мразовитом студи" или „глуву пустош зимске ноћи" са леденом празнином неугрејане собе и паметљивим ројем расплинулих снова, него ведрину младог пролећа, кад се чује иотмуло врење сочног живота, или ону илодну летњу раскош, која личи на бујну леиоту сазреле жене. Уосталом, Госпођа је јопгрелативно иајсроћнија у тим једнобојним описима суре ирироде, која је тужна као умрла љубав, и то не може друкчије бити код једие унесрећене жене, која чока нролеће да сахрани своју љубав, тај „позни цвет јесоии", и „страдањем горким" каје „дела тамна, што времо свети". Срели смо се тако у јесење дане — Природа је у сну умирала тихо Свело, жуто лишће, оголеле гране Јесењи је ветар полагано њихб. Ти си к мени пришб увенула лица, Са изразом боним тиха очајања, Твоје очи тамне — свела љубичица Откриваху души чатав свет познања. (Из » Историје једнога осеИања.") Малобројни оииси Г-ђе Марковић без сумње су нешто више од неисказано досадног низа иапрегнутих опитота и свакодневних опажања, али Госпођи у већини случајева, на жалост, не досгаје јаче испољен слух за вековни шапат стваралачке природе и вајарска пластичност у импресивном ирецртавању, те њезини - рецимо — иастоли из богато разноврсности нриродине нису јасно ци-