Нова искра

— 298 —

Па би пошље стао да размишља о заједничком животу... Као вјенчали се, па не зна шта да чини од радости, загрлио би цио евијет око себе... Ове око њега весело, све пјева, све као да осјећа његову радост, па она кућа чисто друкчија, друкчије мирише. Љубино присуство све весели... и онај стари мачак код ®уруне као да веселије преде... Љуба по кући трчи, послује, он се намине мало из чаршије, загрли је, пољуби, угризе, смета је у послу; опази га мајка, а он бјеж'!... „А да се друкчије не окрене?... Не може... може... не може... Могу Љубини родитељи, зенђилији су од нас, па да нађу и зенђилијега зета... Нисмо ни ми шукара." Па чисто зажеле да је Љуба сирота ђевојка, да и тај један разлог отпадне... Ама неће зар... и они су начули како се он гледа с Љубом, па нису јој ни мукајет... И све би ту мисао стио да одагна, али му се она као у пркос наметала. „Вар не може да дође какав богат јабанџија, нахвале му Љубу, он је занроси, родитељи дадну, Љуба плаче, ма залуд... родитеље ваља послушати!... А ја... шта бих ја?... Ако пође драге воље... женско је лако сломити... ако ме изневјери, па нек иде... Којешта!... ЗарЉуба,?... Мене?..." Па би у томе узнемирен увијек ишао да је потражи. Једном тако нашао је заједно у ЗоркииОј башчи са Зорком, па почео из окола, да јој к'о по мало пребацује, како има пуно ђевојака које гледају само на богаство, гледају ђе ће имати више дуката о врату, алала, белензука и свиленијех хаљинаонако ђутуре- Љуби се то дало на жао, па га је иријекорно погледала. —• Ама ти то, Срето, ко мени приговараш ?... — Боже сачувај, него онако... — Орето, Орето!... — поче Зорка, која је била искрена другарица Љубина — к'о да ми не знамо мушке приговоре... Па у томе устаде с изговорем да иде да донесе слатко да их послужи, а с намјером д,. њих двоје остави на само да се споразумеју. — Па и кад бих ти приговар'о — насгави Срето усиљоно смијешећи се — шта је?... — Немој болан... За кога се ја то надам, јеси чуо?... За кога поручујем ?... Што говориш тако?... — Ама ја... онако... — ушепртљи Срето, па застаде за тренут као да прибере мисли. — Љубо!... Душе

ти твоје и среће ти твоје, је ли тврда вјера?... Неће ти никад паети на памет да би за другога пошла ?... — Говорила сам ти... — Никад те за другијем срце неће понијети ?... — Никад...

Српска православна црква у Пешти |и. v • v — И кад би те ко нагонио... мајка, о*гац?... — Што толико питаш, живота ти?... Ко може, болан, наморати срце да воли оно што не воли?... — Љубо... опрости!... Ама ме тако понекад нешто узмучи!... — па у радости и заносу притрча да је загрли. Љуба се стаде бранити, а у том се и Зорка врати. — Тако ли је, а?... Зачиње! — За час се и сваДИЛИ И номирили... ( наставиће се)