Нова искра

— 294 —

ХЈ а не тражим да се време врати, И кроз прву младост да ме води. Ал ме боли што се срцу крати Пут којим се право] срећи ходи.

И што сносиш ти, невина, казну Живећ' дане обмане и наде; Док ја мрзим ону наду празну, Што једино утешити знаде.

Кад се питам, докле ови дани? Нашто гакав цео живот личи ? Мени судба рекне: Све сахрани!... Теби опет: Свега се одричи !...

В ^ддд. С тамимировит\

ЈГ а в л и ћ

к| иша не престајаше цело пре подне. Ситпа, !Л убиствена јесења киша, што се у стотинама сјајних бисера губила у овлаженој одећи и својом хладноћом продирала до саме сржи. Све у наколо одсјајивало је од ње; по лишћу, грању и стаблима купила се њена влажна мокрина и лагано и постепено капала на одвећ натопљену земљу, траву и путање. Са стрменитих и каменитих узвишица капље су лагано клизиле и, не могући продрети кроз каменито дно, купиле се у узане поточиће и ситне барице, и собом носиле сакупљено труње, опало лишће и пожутелу, зрелу папрат. Л.шпће се гомилама купило и љубило једно за друго, и меко као кадива и сјајно као златно црвена свила пропуштало заморене ноге без икаква јава. Ишао сам са Павлићем. Он је већ од дужег времена стајао у служби код нас и сви ми сматрали смо га као човека, на кога се смело поуздати. А био је тако сићушан и неугледан на оку. „У једну шаку да га скупиш", говорили су сељаци о њему. Па ипак горосечци у околини тако су га се бојали, да је ретко когод желео упуштати се с њиме у посао. Мени се на њему нарочито допадала његова два крупна, необично црна и еветла ока, и фино изрезане, увек јако стиснуте уснице знак његове емелости. Нарочито је у ходу јако млатао рукама и десну ногу повлачио за собом као да га је мрзило подигнути је, што све није сметало да у ходу не зна границе и умора, а о брзини сељаци су причали читаве легенде о њему. „Но, господине, данас нам за цело неће измаћи V

„Само ако дође?" рекох. „Зар данас?.. У живот бих пристао!... Ах, знам ја ту пасју веру добро. Овако је време као поручено за њих; не пропушта се то лако. Ва цело мисле: ми смо рчкови, па се завукли гдегод под букву и дремамо." У последње времо боху учестале крађе у шуми. И све као да у земљу пропадне. Веровао сам Павлићу и знам, колико је пута само у шуми ноћио. Вез икакве користи! Неко као да га је у стопу пратио; док је он био на једном крају, на другој страни било је већ штете. Јутрос ми рече да данас мора бити лова и с тога пођосмо заједпо. Пред нама стајала је шума велика и мирна. Мрачна тајанственост била је из њене утробе и никакав се звук не чу_, ништа се не покрете у њој, само што су крупне капље и даље продужавале свој лагани и одмерени пад са жуто-црвеног лишћа. А њено дрвеће као тешки, мрки дрвени зидови одмарало се у овом потпуно неусталасаном царству самоће и покоја, и као стари, непобедпи дивови, пркосећи и сунцу и облаку, размахнули би кадикад својим тешким, пуним крунама и тада би горе одјекнуо дуги и тајанствепи шум као песма неисцрнне вечности... Павлић је хитро и брзо корачао преда мном и као коза верао се по забаченим путањама преко оштрог камена, куда нога људска као да није никад ни крочила. Он не застаде нигде, не дахну нигде; јурио је напред као да га тамо чека блаженство тајне и забрањене љубави; као да су те дугачке, кривудаве и успорне путање били једини његови познаници и у мрачној ноћи и на дану пуном сунца и његова сјаја. Тек горе кад изађосмо