Нова искра

— 295 —

на платб, он застаде, хукну дубоко, обрисав знојаво чело, и наслони се на стабло гранатога растова исиолина. Веше се отночело ведрити и сунде иза дугих, црних облака сијну од једном и његов сјајни вео простре се преко подрнелих њива испод нас; стаде се поткрадати

Одиста, из дал,ине, са оне стране јаруге, донре нам дуги иотмули звук, који је својом оштрином нотпуно одударао од глухог и озбиљног хора тамних грана. „Нема сумње: неко сече!" „Ах, не варам се ја!... Ђаво проклети, баш се данас

старим дуголетним растовима, просипљући по њиховим нашао. Причекни само, себи си свећу сам упалио". врховима зраке свога сјаја, нијући им заостале капљице И не чекајући више, он се скотрља низ јаругу, као са широка лишћа. „Хајдемо доле „Дубокој Јарузи"! Под старим растом иа оном висоравну тамо чекаћемо. Ништа иам онде неће остати скривено, а и звук боље допире." тКоШЖ Низ стрме и камените окомке почесмо лагано силазити. Овде је почињала {.• V-Зћжјл -■ дст ј га ' |||® стара прашума, чије су гранате букве и ЛГ |р31И ДА растови изгледали као велике, раширене № рептилије; вињаге и пузавице омотавале су У^ајд. њихова дебела стабла и заједно са дивљом малином и купином пречиле се и шириле Иј по узаној путањи, да смо једва ноге из- јјјјјј ''лЏ>. влачили. Овде онде приметисмо по коју од- Ш сечену младицу, чије је високо одрубљено Ш'П : М стабло стрчало као утвара каква. Ш <// • Ш „Етовидите! Тако они... Завуку се П ( јј| у ово шипражје и сотона пм ништа не ј Ш Г ■ 1 : 'ШЕЖЈ Ш може. Погана сорта!... Тестерицом лага- 1Г ® I но и нн звука да чујеш. И онда иди га тражи !..." Изиђосмо на узану пољану. „Дубока Јаруга" лежала је пред нама; њене окомите стране одсецале су се готово у вертикалном правцу одавде и губиле дубоко тамо негде на дну саме јаруге, одакле једва да је до нас својим слабим и испрекидаиим шумом допирао жубор немирног, планииског поточића. Камен неки одрони се испод наших иогу и са великим шумом сјури се у јаругу. Подавијајући пажљиво струку испод себе наслоним се на дебело, испуцано стабло. Свуд око нас владала је иустош и мир пичим непомућен, само је стари раст слушао гласове, што му их доле поточић доноси и величанствено је шумио. Не знам, колико сам тако леж.ао. Од једном Павлић скочи. ; ,А-ха!... Чујете ли, господине?" Ерв му појури у лице и ја видех како му усне дршћу и слепоочиице јаче ударају. „Не чујем ништа!... Преварио си се. л „Зар ја?... Ах, знам ја тај звук тако добро, господине! Колико ми је пута само срце јачо ударило, кад га чујем... Као пас кад иањуши траг звери... Ево, ослушните !..."■

П. Јовановитч.

Света Мајка Ангелина

јелен скачући преко поваљена, трула дрвећа, не марећи за оштру купину, која му је одећу дерала, руке осакаћивала. Држећи се путање и сам за њим стрчим доле. На једвите јаде пређем преко иотока и станем се пужати уз стрму обалу за Павлићем, који као да је летео. Тупи звук од секире долазио нам је све ближе и све јасније чуло се њено уједначено ударање о дрво. Павлић застаде и очекну ме. Које од узбуђења, које од напрезања срце ми је ударало тако јако, да сам га