Нова искра

— 296 —

лепо чуо како куда. У таквим тренуцима и иајхрабријем човеку ирођу жмарци кроз цело тело као кад се огатри рез челика приближава иашим леђима. Чудио оеећање обузима онда човека у овом иолумраку, из кога као да зијају својим ледним чељустима стотине мрских авети, а досадна и несносна тигаина овлада целом околином, у којој се и најмањи звук стократо одлеже и пустош околине опомиње на задах скоро разјапљена гроба. Пођосмо заједно. Павлић скинуо пушку с рамена и као у потери лагано и опрезно корача напред. И у овом миру пуном тајанствености и страха јаче се занихаше гране и боно цвилећи под сваким ударцем иверје се одвајаше од свога господара; глуха јека пунила је мирни простор и потајна страва као да иђаше по гранама до самога врха. Најзад још један јачи ударац и он, висок и витак, одбијен од станишта свога, последњи пут заниха сво.ју тешку круну и са великим гаЈмом, ломећи успутно грање, сручи се на земљу. Бејасмо јога свега за двадесет корака удаљени. Влажно, мокро лигаће и сив полумрак, ко.ји владагае гаумом, учинише да се тако близу неопажени примакнемо. На обореном расту седео је он, чичица неки, са секиром на крилу, без капе на глави; влажна и мокра коса падала му је у мокрим бичевима по сухом, старачком лицу и покривала по готову цео горњи део његов. „А сад, голубићу мој?" У пустој тишини шумској јасно одлеже глас Павлићев. Сељак одскочи са свога седишта. Испод седе старачке косе забленуто је гледало у нас мршаво, борама избраздано лице; ништа не мрдну на томе лицу, ни један се мигаић не покрете; изгледало је да је мртвачка укоченост обузела све. Само гато се очи беху неприродно рагаириле: изгледале су као две црне, зажарене кугле. „Тако, тако!... Баци само секиру, голубићу!.." Старац отури секиру далеко од себе. Ужасно осећање страха у боном дрхтају провлачило се кроза сву његову снагу. Жоментано не знађагае гата је с њим. Хтео је нроговорити, али му се из груди оте неки пискави, неартикуловани тон. „Ух... ја..." стењао је старац под притиском страха и изненађености, као да су га грчеви стегли у грлу. „Шта? Хоћега да се правдаш, је ли? Умукни!.. Све вас добро познајем. И Христа би продали, само да вам иадне шака." Приђосмо му сасвим близу. Негато од влаге, негато од страха старац је тако дрхтао пред нама, да ми га у неколико бегае жао погледати. Испод незакопчане когауље испод грла вириле су црно, рапаве груди; рукаве старе, тегаке когауље беше завио повигае лаката, да му не сметају при раду и на ослабелим рукама јасно беху одскочиле крупне, плаве жиле. „Дакле, то си ти, чика-Миле?... Па зар и ти тако!.." Павлић га беше тек сад познао: сељанин из оближњега села.

„Опрости, господине, мука и невоља велика; несрећа је мо.ја, али морао сам... Ах, Боже, Боже, зашто ми удели све то?... Што мене бар не узе, да под старост не гледам муку своју..." Било што се Павлић хтео ноказати преда мном, било гато је то била његова обична оштрина, тек он му не остаде дужан. „Ех, гата ту!... Сви ви лелечете на муку и невољу као жене какве. А њих треба Бог само да знаде, јер он само може помоћи. „Смилуј се, господине!... Руку ти љубим..." — И старац склопи руке — „Данас и први и последњи пут... Ах муко мо.ја и несрећо голема!..." „Ђути!... Срам да то је!... Од својих седих власи треба да се стидига! И место да млађе опоменега, ти тако с§д и стар секиру у руке, па у крађу!..." „Не грди ме, господине!... Јад ми се улегао на дугаи, који ти и не знага... Видига ли ове старе руке?... Још оне ни гранчице нису дирнуле... А данас?... Хе, ВожЈа воља!... Нека се она врши! Велика је и моћна реч његова; није она само мене задесила..." „Престани кад ти кажем! Неће ти помоћи твоје лелекање... Ја Бог нисам, да ти милости дадем..." „Али си човек, господине, и ако знага муку — опростићега..." „ Та докле ћеш ми причати и пренемагати се ? Шта ту ваздан?... Научићу ја тебе. Хуље сте никакве! Немати мира ни дању ни ноћу, пси једни!... Знаш ли, да је то моје парче хлеба? Што ми га отимате из шака?..." „Смилуј се господине!... Ако мене ради нећеш, помисли иа њу, на Јелицу моју!... Па и ти си је добро познавао, господине. Толико си пута ручао код нас! Што је Бог дао!... А она те је тако волела! Дај да јој бар то последње учинимо..." „Шта велиш, стари?" „Душе ми моје и ове седе косе, што је гледаш! Ње ради, ње ради сам учинио." Павлић се узневери и збуњено гледаше у старца. „Та говори већ једном, до сто ђавола!" „А била је тако добра, тако паметна и добра. Могао сам ма куда поћи; данима кући да не дођем, свему је она знала реда!... Ах, туго моја!" И старац уздахну дубоко и сузе се скотрљаше низ његове мргааве образе. Павлић га ухвати за рамена и стаде дрмусати. „Но, хоћеш ли већ рећи?" „Ајде к'о мислим, да јој бар носледњу жељу испуиим. И она га је тако добро знала. И да ме затече, неће ми пишта учинити. Тако је радо кући нагаој долазио... А он ето не д§, ми с миром ни да јој крстачу одсечем..."' „Шта-а?... Шта кажега?..." Нешто бесно као последњи крик оте се из Павлићевих груди.