Нова искра

- .469 ~

под лепом Формом крије махом нетачна садржина. „Хришћанетво се зачело у доба, када је једна аространа цивилизација била на заходу " (стр. 1.). За век Аугустов и Тибернјсв ие би се смело тако што тврдити. „Речита ироиовед Ов. Павла у Атини, испред кииа једне Ашродите с Милоса..." (стр. 2.). Откуда А®родита Милоска

у Атинама? Писац је уз то свугде готов да усво.ји недовољно проверена мишљења и да необично лако решава најзаплетенија 1штан,а. Читалац је с тога нринуђен да застане скоро на свакој реченици и да се но хиљаду пуга с правом занита: за каку је публику писан овај спис? Влад. Р. Петкови!

Ј1 0 3 8

М,

1рнару си]еди, понеди ме журно Кроз го сиње море и пучине плаве, Твоја лака лађа и бијела једра Моју душу пуне чежњама и жељом... Ах, ја бих далеко, бескрајно далеко, Тамо где још нико никад није био, Тамо где умире свако вече сунце На крвавом небу са огњима својим Кроз хуку, кроз вјетар, кроз пиштање воде, Кроз проломе неба, громове и праске, Ох, тамо где мисли ужаснуте стају

Пред изразом смрти са леденом грозом, Где и сами Господ поражен се склања Пред кан1,1ијом смјеха демона и сила... ...Мрнару сиједи, поведи ме тамо, Болесна ми душа, болестан ми живот! Само оно море што је њима слично, Бескрајно и мрачно и препуно смрти, У страшној ми борби лијека ће дати... Мрнару сиједи, поведи ме журно, Болестан ми живот, моја душа пати !... 1" Јаков Шанти!

Ко лобедтлттл? Т. Шчепкина-Нуперник

за земљиних међа у наш свет некада су сишла три небеска бића, трн прекрасне сестре, ако само и могу бити сестре међу небеским бићима. Врховно биће отпусгило их .је ради људске среће и сестре се договорише да заједно покоре и завладају свим светом. Све су три биле дивне — различне леиоте. Прва — силна, моћна, с поноситом главом и орловским очима, смело је гледала напред, на непознату земљу, где су се у магли тискали и разметали милиони малих човечјих бића. Ва плећима била су јој крила; у рукама — ејајан мач, да би сузбијала насиље и гоњење. — Све ће то бити моје! — рече она н глас јој је јечао као звоно саливено од цравог сребра. Друга — нежна, са сјајним погледом небеских очију, држала је у рукама цвеће и носила га људима на дар. Она се сестри, као у одговор, осмехнула срећним осмејком и изговорила гласом мелодичним као музика пролетње ноћи:

ЈаЊеНсш, атог, заеис/а

— Да, све ће то бити наше. Трећа је сестра ћутала. Она је била величанствена и мирна. Чисто њеио чело горело је пламеном мисли; очи — дубоке, као без дна, биле су дивне као тајна вечности. Она је високо дизала нламену буктињу и гледала нажљиво у даљину. Наиослетку се окрете сестрама и рече: — Немојте, сестре, да ме изгубите из очију !.... Тешко ће вам бити борити се без мене. — Неће нам требати да се боримо! с младићском одважношћу узвикну прва сестра. — Неће нам требати да се боримо! са бескрајном вером и иежношћу проговори друга сестра. Троћа уздахну : она је зналада се борба пе да избећи. Али се прва већ носила у даљину на својим крилима; лаким је корацима хитала нанред друга, не обраћајући пажње на препоне које се налазе на путу. Трећа вигае подиже своју буктињу и, осветљавајући себи пут, чврсто и иолако пође по њему.