Нова искра

— 870 —

Прва је сестра летела много измакавши од осталих, парајући простор крилима и радосно удишући свеж ваздух. Прелетевши огромаи иростор, она се на послетку сиустила на земљу, решивши да се на њој заустави и да иочне своје победе.... Али пе стиже ни да се осврне, док дивљо гомиле људи, не зна се одакле су се и сгвориле, јурнуше на њу са свих страна; и за један час она је била окружена, ухваћена и свезана... Сило су њепе биле велике; једва дошав к себи од изненађења — она није ни мислила да на њу могу насртати — она се одважно почела бранити. Моћпим рукама раскидала је ланце, сви њени млади, силпи удови стицали су двоструку силу и једрипу; она је са земље подигла мач свој и, машући њиме око себе, прокрчила је себи, напослетку, пут. 0, како је њу ражљутила ова неочекивана борба! Трећа је мислила, да су сви људи браћа, а сад је разумела да су они непријатељи; с неповерењем и озлојеђено гледала је око себе, готова сваког часа да се брани, да се бори. И заиста, на борбу дуго није чекала. Доиста било је и ватрених поклоника небеског бића. Где год би се она појавила, изглед њен је оживљавао миожину благородних срдаца; њу су благосиљали, њо.ј су велики песници певали песме, које су још на првој строФи морале престати нагоњене силом; који су успевали да испевају своју песму, бацали су под њене ноге и свој живот. Гомиле су ишле за њом, њој су се придруживале и женске, па чак и деца и слаби црни људи, лбђа избразданих ударцима камџије, и мало по мало све се више множила њена војска.... Али је моћ противничка била неизмерна, а њених је бораца било још и сувише, сувише — мало ! Всћина је њихова била угњетеиа, измучеиа, полугладна... Тешка је била борба. Она је морала себи крчити пута међу јауцима, вапајима, пламеновима гломаче, ужасима казне; хи ■ љаду и хиљаду је жртава падало у име њено... хиљаду је жртава падало побеђено њомо. Крила су се купала у крви, а мач одавна зарђао. Села су горела, градови се рушили на њезину путу; она је ишла и ишла напред, — летети више није могла: од крви и блата падала су к земљи њена крила. По некад су јој лажни поклоници прилазили, клели се да ће јој служити верно — оиа је од њих стварала своје вође. Њеним светим именом они су скупљали око себе гомиле, њеним свотим именом побећивали су земљу пшром. Затим, постигавши своје, оии су збацивали маску и прокламовалн јој очито непријатељство. Изнурени, измучени борци подавали су се јарму и малодушно остављали небеско биће. Исмејана, превареиа, она је изнемогла падала, а људи су хитали да је окују. Она је лежала без покрета, и сви су мислили да је умрла — и радовали су се. Али је она наједном уснравивши се, раскидала своје окове и појављивала се грозна и сјајна, као царица, и опет је летела у бој. И тако је пролазило време. Векови су пролетели над њеиом поноситом главом, векови су без трага ишчезавали у црној пропасти ништавила

и на послетку је увидела, да јо, и не глодајући на сво бескрајне жртве, на дуговечну и нечовечанску борбу, све било узалуд, и једва је било освојено неколико комадића, а непријатељи као и пре ликују и забрањују да се њено име изговара.

Друга је состра међутим обилазила земљу својом ваздушном стопом. Она је загледала свугде, — почињући од раскоиших двораца па све до убогих села. Свугде је плашљиво и умиљато куцала у срца, позивала на милосрђе и справедљивост. Изгледало јој је, да је тако лако милошћу и добротом покорити себи људе — па је безбрижно и срећио гледала у будућност док јој нису — прогледале унутарње очи. Вила је јасно видела, да је, прикривши се њеним имоном, ниски разврат измилео из својих кутића каљајући срца и скрнавећи тела; да је зеленаштво иочело да поткрада гладне и да скрива хлеб који је она скуиила својим трудом за оне који нису јели; да су со лицемерство и нискост, нагиздивши со оделом белим као сног, називали њепим имоном и заслепљивали човечансгво, којо је у дечјој лакомислености иружало њој руке, ие примећујући нровару. Небеско биће се обраћало и десно и лево људима, говорило им о себи, јецало, на колеиима их молило, молило саучешће, но стидећн се, да се, за љубав својих несрећника, само иретвара као сирота, оно је куцало јаче у људска срца, али су се све ређе и ређе одазивали. Овој сестри нестало је снаге; тако је мало, тако јо мало било оних, који су желели да иду за њом: та, за Бога, она је говорила о срећи самозаборава, одрицања, опраштања, — а људи нису хтели то да разумеју. Поборнико мрака бунило је њеио светло лице, њеиа подобност, но гледајући ни на каке муко, ни на како своје очајање, да свакоме прашта, заборавља, сваког жали; њихов мрак изгледао је много црњи поред њено сјајно белоће и ето, напослетку, тајно јо гурнувши у руко џелата, они су јо заковали за дрво и предали јо мученичкој казни. С кикотом и исмевањем оставили су јо да умро.... Нису знали да је она бесмртна. Она је оживела и опростила својим џолатима. Поново со разлегао њен кротки нежни глас који је призивао људе. И у прво се време и сами људи иоплашише. Видећи њену бесмртиост, они су поверовали у њену моћ и код многих уздрхташе и живље закуцаше срца. Где је она била, онде су се по покрету руке дизала скромна склоништа у којима је гладан и хладан могао тражити крова и хране; онде су дивне младе девојке остављале домове и ишле у сиромаштво да служе онима које је судба унесрећила и увредила. Онде су се утирале сузе; носило гладнима много хлеба; онде је невина девојка подизала грешиицу која се каје и притискујући је на своје груди, плакала је над њом. Онде су, напослетку, људи били готови један за другога принети на жртву