Нова искра

бацих жигицу на под. Чини ми се, да ми јо био иос нребијен. — Оад ми је еве .једно, — помислих. — Шта то мари ? И обузе ме нека радост. 0 чудноватим кревељањем и гримасама, као да сам био на позорници и представљао крадљивца, упутих се у кухину и почех тражити остатке јела. Јасно ми је било, да је све то кревељење неумесно и глупо, али ми се тако допадало. И јео сам непрестано, са тим гримасама на лицу, претварајући се да сам врло жедан. Али ме је тишина и номрчина плашила. Отворих једно окно иа прозору који је гледао у дворшите, и стадох ослушкивати. У почетку, ваљда отуда, што је корачање престало, учини ми се да је савршено мирно. Нису се ни пуцњи чули. Али ускоро ми допре до ушију удаљено брујање гласова, узвици, тресак нечега што је падало и грохотан смех. Звуци се све више и више распростираху. Погледах у небо: било је румено и преко њега брзо пролетаху облаци. И шупа спроћу мене, и калдрма на дворишту и псећа колебица били су обо.јени истом црвенкастом бојом. Полако вабнух пса кроз прозор: — Нептун! Али се у колебици ништа не помаче, а уз њу спазих, нри руменкастој светлости, светлуцаво откинуто парче ланца. Удаљена вика и тресак нечега што је падало .још се повећаваше, и ја затворих окно. — Иду амо! — помислих и почех гледати где бих се сакрио. Отварао сам пећи, пипао камин, загледао у ормапе, али ми се нигде не свиђатпе. Обиђох све собе, осим кабииета, у који нисам хтео ни завирити. Знао сам, да мој брат седи онде на својој столици спроћу стола, цретрпанога књигама, а то би ми у овом тренутку било непријатно. Мало по мало ми се поче чинити, да нисам сам; око мене у мраку кретали су се ћутке неки људи. Они су ме се готово дотицали, и једанпут ми нечиј дах следи потиљак. — Ко је то ? — уиитах шапћући, али нико не одговори. А кад опет нођох, они се кретоше за мном, ћутљиви и страшни. Знао сам, да ми се то отуда чини, што сам болестан и што ме, рекао бих, обузима ватруштина, али нисам могао надвладати сграх, од кога ми је све тело дрхтало, као да ме је језа хватала. Пипнух се за главу — била је врела као жишка. — Боље да одем тамо, — помислих. — Он је бар свој. Он сеђаше на својој столици пред столом, претрпаним књигама, и не ишчезе, као оно пре, но остаде. Кроз спуштене завесо продирала је у собу црвенкаста светлост, али није ништа осветљавала, и он се једва видео. Оедох подаље од њега на диван и стадох чекати. У соби је било тихо, а отуда је допирало уједначено брујање, тресак нечега што нада и понеки јаук. Они су се приближавали.

И румена светлост биваше све јача, и већ сам на столици видео њега: мрачан, бронзани проФИл, обележен уском црвеном браздом. — Брате! — зовнух га ја. Али се он не јави, укочен и мрачан као споменик. У суседној соби шкрипну даска у поду — и одједном наступи така необична тишина, кака бива само онде где је пуно мртваца. Ови звуци замреше, и сама руменкаста светлост доби необичну нијансу мртвила и тишине, поста непомична и помало мутна. Помислих, да та тишина долази од брата, и напоменух му то. — Не, није то од мене, — одговори он. — Погледај кроз прозор. Ја размакох завесе — и тргох се назад. — Дакле то је! — рекох ја. — Позови моју жену, она то још није видола. нареди брат. Она је седела у трпезарији и нешто шила; кад ме спази, послушно се диже, забоде иглу у шивење и пође за мном. Ја размакох завесе на свима прозорима, и кроз широке отворе слободно улазаше румепа светлост, али, не знам зашто, у соби се ни.је боље видело: остала је исто онако мрачна, и тек су се прозори светлели као велики црвени правоугаоници. Приђосмо к нрозору. Од самога кућњег зида, од карниза, почињало је равно пламено-црвено небо, без облака, без звезда, без сунца, и ишчезавало иза хоризонта. А доле је испод њега лежало исто тако равно тамно-црвеио поље, и било је покривеио лешевима. Сви су лошеви били голи и ноге су им биле окренуте амо, тако да смо видели само стопала ногу и троугласте главе. И било је мирно, без сумње су сви помрли, и на бескрајној пољани није било заборављених. — Све их је више и више, — рече брат. И он је стајао код прозора, н сви су били ту: мати, сестра и сви који су живели у овој кући. Дица им се нису могла видети, и ја сам их тек ио гласу познавао. — Изглода то, — рече сестра. — Не, истина је. Пази. Заиста, као да је лешева било више. Нажљиво смо тражили узрок томе и иађосмо: поред једнога мртваца, где је пре тога било слободно место, одједном се појави лешина: како изгледа, њих је земља избацивала. И сва празна места брзо су заузимана, и ускоро се сва земл.а засијала од ружичасто-бледих тела ко]а су лежала једна иоред других, с голим стопалама окренутим к нама. И соба ое засија ружичасто-бледом мртвачком светлошћу. — Пазите, нема им више места, — рече брат. Мати одговори: — Једнога ево већ овде. Ми се освртосмо: иза нас на иоду лежало је голо, ружичасто-бледо тело са затуреном главом. И брзо се покрај њега. појави друго и треће. И земља их је једно по јодно избацивала, и ускоро правилни редови ружичастобледих мртвих тела испунише собе.