Нова искра

— 381 —

— Они су и у дечјој соби, — рече дадиља. — Ја дижу се у истим иравилним редовима: то земља избацује сам видела. нове мртваце и оне диже горе. — Ваља бежати, — рече еестра. ^ ни иас У Г У ШИТИ > узвикнух ја. Бет , у жимо кроз ирозор. — Јест, али нема се куд пром, — нримети брат. 1 тт г Ј . , т . д г г — Не може се туда! •— викну брат. — Не може се туда! Погледај, ко је тзмо! Заиста, њихове голе ноге већ су нас додиривале а ... Цза прозора, у руменој и непомичној светлости лежали су збијенл .један уз другог. Ево се мичу и дрхћу, стајао је сами Крвави Смех.

Диетићи

(песме: у прози. при^ице, импреси^е)

п,

Ст. С. Н.

Н,

Тишина (Из збирке „Иае")

шгдје ни ћуха. Море као уље. Ни срха ни навраскаја на њему. У даљини стоје сиугатених једара три

Ј <2)

.-Л4®)

У барском пределу [ролеће је било кад овуда ирођосмо. — У воду гаироку и мирну дубоко загазиле врбе и ниско спустиле своје тек озеленеле гране, огледајући се весело у њој; сунце се беше наднело над њу и позлаћиваше је злаћеном ликом, док јој гиздаве врбе, својим китњастим сенкама, чуваху хладовину. Нагаи погледи остадогае на њој. И ветрић, свеж и лак, идући отуд од реке, заустави се ту. Запахнула га беше, за тренуг, снага лепоте и сјаја; а одмах за тим, чио и смео, затрча се с врба одозго, па је одједном, изненадно и снажно, обухвати сву. И узбуни се и заталаса њена површина, сјајна и глатка дотле. .. А кад се стиша, ми још стајасмо, гледајући како се повраћа мир, кад нам сунчани зраци, издајући их, показаше како вода трепери у загрља ју снажног дошљака, који још беше ту, и видесмо њене осмејке, којима му награђиваше свеже пољупце. Тад она, застиђена, повијагае се, нагињући оним сенкама од врба. — Ми их остависмо и продужисмо. Идући сада овоме месту, ја се упитах: да л' увек трепти у загрљају? Је ли још она, с.јајна и чиста, која се сгиди и мило смегаи ? А када стигох, ја се обазрех: јест, ту беше, али где је сад? — И тек ми прашљиве врбе и барска, већ изгорела, трава објаснипге све: Оно је била пролетња бара, коју је летња жега испила!

орода — — Јогате негато даље гуои се дим пароорода. Два галеба почивају насред мора под лазурним небом, не мичу се. Из сеоца, изгубљенога у мирној ували, излази бродић. Заман су развили мрнари једра. Нема ни трунка баве. Ваља им засукати рукаве, упријети рукама, завеслати јуначки, желе ли стићи до циља. Не да им се. Захватпло их мртвило, па се до крме иовалигае, подупријегае рукама главу, зуре у морску тишину и чекају вјетар, међуто се инате: с које ће стране задувати?.. Мој је народ сигурно видио тај бродић. Рикард Каталини! Јеретов

Ве

Лијес и зипка јесело пјева Мајстор-Јошко и пила двије дуге јелове даске. Пјева и пила Мајстор-Јошко. Пред вратима његове радионице стаде са лулом у зубима кум Пере, одбије два дима па ће: — Мајстор-Јошко, што радиш пјевајући тако весело? — Лијес.*) — А што ћега од иснилина, одвише су малене, то ће ти пропасти, брацо. Могао си узети краће даске. — Неће, Кум-Пере, неће пропасти. Од ових малених испилина учинићу просту №љачку зипку**) — — — И кум-Пери се нриснило, као да види на једном окрајку даске где се кези Омрт празних очница иад тамом гроба, а на другом смије се весели живот сунцу и свјетлости. Тако је у свијету! Рикард Николи! Јеретов *) Мртвачки кончег. **) Еолевка.