Нова искра

_ 10 -

„Ко,? Ја?.. Тхе... Аиа, братад, иисам ја, чим сам се родио, отишао на Преиолац! Па нисам ја, чим сам се родио, обукао ни канетанску блузу!... Знамо и ми шта је то грађанство! Внамо и ми шта је то глумац а шта је театор! И ми смо се нешто мало кретали ао даскама\" и ту се Чиле важно куцну кажипрстом по грудима, погледајући ме испод ока, хотећи ваљда да дозна какав су утисак учиниле на, мене његове важне, алегоричне речи... Ја, заиста постадох љубопитљив: Ч0ле и „кретање по даскама" ?!... — „Ч0ле, молим те, објасни ми ствар! Шта хоћеш да кажеш: „глумац", „театор", „кретање по даскама"... не разумем те! Д§, да чујем, молим те!.. — навалих ја на њега питањима, а 4®ле се само охоло смешка, пропусти кроз нос по неко: Хм, хм!, па окрене главу на страну... Видим ја, хоће Ч1ле даје „господар оитуације", па паново узех молити: „Верујем ја, Чиле, да се ти разумеш у томе, али ми само чудно што кажеш да си се и ти „кретао по даскама", а ја, опет, од како те знам, знам те као војника — ОФИцира!.. Ех, то, молим те, то ми објасни!... А ти, као дугогодишњи ОФИцир заиста си, мислим, имао доста пута прилике да гледаш и разне нредставе и разне позоришне дружине..." — „Па да боме, брате: био сам са службом готово у свима дивизијским гарнизонима! Ва то ти ја и кажем да знам шта је театор и шта вреде ови Београчићи!.. Јеси ли био ти ономад, кад.су представљали, чекај молим те... како се оно зваше... а, .ја: „Драмске Лудорије" ?... Ниси? Е иа за то их ти и браншп!... Нису оно, братац, драмске него килограмске лудорије!... Кратке сукњице, голе руке, скачу, џилитају се... срамота!... Ама није то, знаш, да се ја стидим: стари сам ја солдат!... Да ти је нешто сад овде покојни Милоје Командир, па да ти стане причати шта чинисмо докле млади бесмо, а особито кад добисмо за потпоручнике!... Утегнемо се, па, накривимо оне Француске качкете а ђорде пустимо да звече по калдрми, иа прођемо тако сокаком, а оно стоји звека Керчива и џамова: на сваком пенџеру по једна, а све преврће очима кб чавче, кад ми тако прођемо сокаком... Их, па кад падне мрак!... Него ја се заговорих... Шта оно почех да ти причам?... А јбс': кажем ти, није то што се ја стидим, него, брате, тамо иду, рецимо, грађани и чиновници са својим женама, ћеркама; а оне кратке сукње, па голе руке не насују за тако друство!.. Е па хајде-д§ то: дух времена, веле, сад му је таки! Али, братац, није дух времена да глумац не научи своју улогу!... Ето баш на тим „Драмским, килограмским Будалаштинама" изашо један, лепо, на бину, на држи кб неки говор, а овамо се сваки час окреће и пита суфлера: „А?... Хм?" а суФлер готово изиђе на бину па и устима и ногама и рукама говори му, па се суФлер јаче чује него он!! Па да ви'ш носле шта је било! Изиђе једна у краткој сукњици; вика нешто, вика, па потеже .један нож: Ево, каже, сад ћу да се убијем! И кб бајаги удари се и паде мртва... Кад 'оћеш: она заборавила да треба да буде мртва, па поче да кија, да кашље и да се мешкољи?!... Е, па де реци: зар је то позориште, зар су то глумци?..." Једва уздржах смех и тек што отворих уста да му разјасним ствар, али Чиле, непоколебан у своме уверењу, мислећи ваљда да ћу и даље бранити Београдске глумце, не даде ми да кажем што сам хтео, већ уверљиво и ватрено настави: — „Ама, батали, молим те! Залуду ти мука! Внам ја добро гата они вреде!... Само се чудим,

како -се забатали и овај њин управитељ Мика ? !„. А то ти је, видига, био сила глумац! Он је био дугаа Нашег Позоришта!.. „— Како Вашег Позоришта ?" — „Па да боме, брате : Наше Позориште. Наше!... Ти, сигурно, мислига: стари солдачина... „Олама-сено", „један-два" „на лево", „на десно" — то мујесвегато зна!.. Е, није то, братац, тако: нисам се ја, рекох ти, родио у пешачкој блузи!.. Него сам ја, видига, кб дечак од дванајес' година с Качера право овде, у ову чаргаију, на занат... Погодио сам се код неког мајстор - Фајгла (Шваба неки, јео је и печене змије); код њега сам био гаегрт, калФа, а од њега сам и у војску отигаб... Е, видиш, код тог истог мајстор-Фајгла био је кал®а и овај исти Мика, овај вајни уиравитељ њин... Боже једини, што је то био ђаво: мртва би уста насмејао!... Да си га, негато, могао видети Беле Недеље! Обуче се пре подне као Шваба, као Талијан, па кад стане да џаврља швапски — да умреш од смеја!... А иосле подне се обуче као ТурчИн, па ирипагае ону турску криву ђорду, а метне лор®у с брадом до појаса — па да те стра' у'вати!... То само чујега врисак жена и деце кад он тако прође чаргаијом!... Е, али, шта ћеш, то је некад било !"... и ту Чиле уздахну и замисли се, а ја радознао: — „А кад је то Мика био душа вашег позоригата, то ми реци! Ко је основао то позориште ? Како је то било?... — „Е, сад, како је то било и од куда је потекло, то је споредно; него главно је, гато се једнога дана договоримо: ја, Мика, па после неки Вићентије Ћопа, ганајдер (умро је, Вог да га нрости!...) па Младен Терзија, Митар Дућанџија, Живко Казначе] (онда је био пра'тикант) и још неколико њих, договоримо ти се ми, дакле, да оснујемо позориште... Договор кућу гради, па тако и ми: док длан о длан — све готово!... Неки Душан Молер намала завесу и кортине; ја, Мика и Вићентије Ћопа, гапајдери, сагаисмо одела п српска и турска (све од цица и платна, па их ишарамо гајтанима, па кад гледага из публике, а оно као да су чогана и свилена!). Жнвко Казначеј и неки Илија Буџаклија (адвокат) преписаше свима улоге и написаше плакатне за прву представу — а прва је представа била „Бој на Косову"... У мал' не заборави' да ти кажем да смо бину наместили у „Шумадији", а „Шумадију" је онда држао неки Јанаћко Цинцарин. Он нам се сам понудио. Што ти је Цинцарин! Вели: биће пазара!... А пије се преварио!

„Елем, дође и дан прве представе — други дан Божића; ми смо хтели на Нову Годину, ал' грађани нестрпљиви: навалили што нре... У вече наместимо ®ењере (од гаарене артије) на пољу, пред „Шумадијом", а бесмо погодили Осмапа Цигаиина да свира... А Живко, (изабрали смо га и за уиравника и за благајника) угладио се, упрео бркове, загладио и разделио косу, и седи за асталом до врата; на асталу бео чаргаав и гори миликерц свећа у чираку: прима паре и меће их у један тањир, покривен белом иреиегланом сал®етном... Цене смо били одредили; седење — цванцик, стајање два гроша... Требало је, да иредстава почне у осам сати, али ку' ћеш ти: навалио свет па не мо'ш места да му набавиш!... Да те не слажем — дошло је вигае, много вигае од пола чаршије!... Капетан с канетаницом, писари, казначеји, дућанџије са женама, ђаци... Осман Ћорча (био је, јадник, ћорав у лево око) извија кб славуј, а бас пргати ко грмљава... Публика расположепа... П.о-