Нова искра

— 11 —

М. Гаспари

ручују вино, пиво, лимунаду, кроФне, вечеру (еирома' Динцарин: ноге да поломи еа ћелерима!...) По неки нестрпљиви пљескају да почнемо... Кажем ти: милина те да погледаш онај живот, оно расположење!... Јес', ал' онда је свет био патриота — а, Бога ми, и пун пар&! Скоро око девет сати куцнемо прво звоно: наста прво тајац, па шапат... Куцнусмо друго, на треће и завеса се диже... Нико да мрдне !... Све се живо претворило у око и уво... А ми горе на бини озбиљни, достојанствени, прави српски витезови п војводе... Звече мачеви, цакћу мамузе, па ме лепо подилази језа од неке мнлине, а све мислим: Их, да ми је да одем 'вако на Косово!... Што желео — то ми се и испунило после: У Турском Рату дођох баш на Косово, у Грачаницу, заједно са тим Живком Казначејом; били смо редови у истој роти... Да се не ®алим, вере ми, и бесмо витезови: сипа куршум, јеси чуо, ко кпша, а ја и Живко на сав глас певамо „Отечество наше мило!", па сву роту соколимо... Произведоше нас за капларе... Витези на бини — витези, боме, и на бојишту!... Живко изађе после рата из војске, а ја остах, и ето, ®ала Богу, не Фали ми ништа: добро здравље, пуна пензија — витез био, витез и остао! Је л' тако? Хе, хе... Него 'де ја оно стадо'...? Ја! Накитили се, наоружали се, а сваки говори своју улогу, кад њега дође ред, достојанствено, разговетно, слободно: ама као да гледаш истинског Цар-Л.азара, Милош-Обилића и остале српске Косовске војводе... Ух, па кад дође на ред оно правдање Милошево: «Једна ми је жеља, господару, «Кб и светле госпође Милице... «Српско срце у грудима мојим, «Ко код тебе и Страхинић-Бана: «Зло не мислим, о злу и не слутим!» а оно те нодилазе мрави од главе до иете!.. А и несретни Вићентије — он је играо Милоша — умео је некако то мајсторски да изведе!... Крупна му беше она

гласина, а и лице му некако страшно, јуначко, па сс није ни маскиро: расукани брци допиру му до испод ушију, обрве му широке, на се некако обесиле над очима таман кб гато треба!... Истина, нарамљивб .је мало на леву ногу — згрчила се била, тамо њему, у колену — ал' он то некако удеси, заклони, те се и не примјећава!.. Мајсторски је Ћопа то изводио, ал' му ни ја нисам уступао — играо сам Страхинића Бана... Знаш ли ти да кад дође онај тренут .1к да ја — Страхинић Бан — браним Милоша: «Ој, Бога ти, славни Кнез-Лазаре, «Кнеже Вуче, царев доглавниче, «Шта је вама на Милоша криво? Милош збора дозборио није, «Пустите га да га саслушамо, . «Да се као браћа послушамо, Пд знаде ли који од вдс боље, Време ту је, широко му поље!..*

па Милош после настави:

«Једна ми је жеља, господару..

Видјећемо ко је вјера а ко ли невјера

то се осу једио пљескање као плотуни да пуцају један за другим, а публика одушевљено грми: Живео! Бравост! Живели! А Вићентије још свечаније и жешће наставља: како ће сутра да оде на бој на Косово, са своја до два побратима, како ће да распори турског Цар-Мурата и да спере срамну љагу са свога лица... Кад је завршио, и кад паде завеса, осу се опет нљескање, ал' кб да се „Шумадија" руши!... А публика ненрестано понавља: Форааа!.. Ми подигосмо завесу и Ћопа изађе те се поклони и захвали за честитање, а пљескање и похвале осуше жешће нег' и први пут... Ј то привикаше у публици! „Мир! Пст! Ђут!.." све се ућута, а капетан се попе на столицу па, раздраган, громко узвикну: „Бравост! А®ерим, српски сине! Тако се представља! Алал ти вјера!" — па извуче шлаЈИик: „На, синовче! Ово је за тебе и за твоје друство!" — и жут дукат паде на даске, нред Ћопу!.. А Ћопа подиже дукат и громко узвикну: „Живео капетан!", а ми иза бине прихватисмо: „Живео капетан!", а канетан се узбуђен н радостан нопе опет на столицу, па још громкије узвикну: „Живео књаз! Живело позорпште!" а публика бурно прихвати : „Живели!..."

Јес', братац мој, таке су натриоте некад биле! Али се онда и друкше иредстављало! Није кб данас: кратке сукње, голе руке н гата тн ја знам!.. Па и ако би човек, што се каже, и хтео сада да буде патриота према позоришту, а он не може! Куд можега ти да одведега своју Фамилију да гледа таке безобразлуке ?! Оно да су ту само мугаки, е онда... колај-работа!.. Боже, кад се само сетим, кад ми чинисмо, ал', наравски, кад се сврши ирестава!.. Пребројиио иаре, опцигујемо расход, а за остатак „Крчмарице млада, амо рујна вина дај!.." — па да Вог поможс! Јес, јес! Тако му је то нскад било

литија

е знага ли — бар се десеторо запл публици!... Их, па кад дође оно да Милош наздрави Кнез-Лазару! Купу држи па њему беседи : •