Нова искра

— 72 —

Недалеко од њо налазида со болница, подигнута и издржавана трошком истога краља. Народне несме славе је због њене висине, због лепоте њених мраморних стубова и каменореза, и због лепоте животшса у њој. Она је дело уметника „Брата Вида", монаха из реда минорита у Котору. У старим занисима чита се пак, да је цркву Високе Дечане, по величини, ио лепоти израде и по изврсности мрамора, надмашила била црква, коју је на Бистрици, више Призрена, иодигао био цар Душан (1381. —1355.) у славу арханђела Михаила и Гаврила. Те цркве више нема. Мрамор је у опгате градиво које су путници често виђали међу развалинама старих српских грађевина.

Док је у Отуденици налазио уживања и насладе утанчаности душе своје, гледајући је као одабран уметннчки рад, дотле је Немања извесно у цркви Св. Николе, у Куршумлији, хтео дати израза покретности и јачини духа свога. То се чита са великих рушевина те цркве. И на њој је, према данашњем гледишту у историји средњевековне архитектуре, архитектонски спојен био исток са занадом, византијски слог са романским. Велико кубе на високим и крепким зидовима, тај главни део византијског централног распореда, одржало се, и ако у доста оштсћоном стању; од две негдашње високе куле, на западном лицу цркве, виде се последњи остаци; а нестао је дугачки и широки црквени брод, који је спајао кубе с кулама. Црква је на византијски декоративни начин зидана од опека, тесаног камена и малтера. Пре ослобођења краја у ком лежи та црква, године 1877., њене рушевине биле су мајдан за камен и опеку дотадашњим становницима из околине. На српску црквену архитектуру Неманићког Доба извесно је, према своме живом заузимању око свега што се цркве тицало, знатног утицаја имао неуморни старешина српске самосталне цркве, Архиепископ Св. Сава, најмлађи син Немањин. Своме на путовима ио Палестини, Сирији, Синају, Вавилону и Мисиру стеченом знању и искуству, тражио је извесно широке примене у отачаству своме, а оснивањем манастира Хиландара, заједно са оцем својим, у Атонској Гори, створио је ослонац за правац српској цркви у свим њеним радовима. Под његовим настојавањем довршена је позната манаетирска црква Жича, у којој је године 1220. старијега брата свога СтеФана крунисао за првог српског крал>а, а најстаријег сина његова Гадослава, за краљевића наследника. Оправке, изведене у прошлом веку на овој цркви, збрисале су, на жалост, многу карактерну белегу њену и измениле јој облик. Она је висока, пространа и видна; има једно велико и два мала кубета и, међу до данас стручно разматраним старим српским црквама, најсложенији основни распород, који је, колико се из недовољних

описа неких Неманићких цркава ван граница краљевине зна, овима по свој прилици нослужио као угледни образац. Јасна намера да се на спољашности ностигне што већа сличност са обликом цркава романског стила, опажа се на цркви Богородичиној код Градца. У тој цељи назидани су на источној страни њеној ступци подупирачи, но који исто тако нису конструктивно оправдани, већ су проста декорација, као и она унакрсна ребра на сводовима у унутрашњости цркве. Црква је ова задужбина краљице Јелене (умрла 1314.), жене краља Уроша великог (1242.—1276.), а рођаке Француског владалачког дома. Цркву је красило кубе на полигоном тамбуру. Н>ен отмени утисак потиче од брижљиве израде. Зидови су јој од тесане сиге, а допрозорници, довратници, стубови и капители њихови од белога мрамора. У строгом византијеком стилу изведене старе српсКе цркве, четвртастог су основа; оне носе по једно или по више кубета, а градиво од којег су — тесани камеп, опека и лен — диже им леиоту архитектонског кроја, најпре разном својом бојом, па укусном употребом, у конструктивном и декоративном смислу, но слојевима зидова, на луковима између стубова и око прозора и врата. Такве архитектонске белеге носе неке цркве краља Милутина (1281. —1321.). Тако н. нр. мала црква у дворишту манасгира Студенице, посвећена св. Јоакиму и св. Ани, родитељима Богородичиним, и црква Грачаница на Косову. Прва има једно, а друга пет кубета. Наведени карактерни, архитектонски принцин у византијском слогу, да се особине градива употребе на постизавање конструктивног и декоративног е®екта, важио је, од ноловине четрнаестог века, готово безусловно за до сад нознате нам црквене и световне грађевине тога и доцнијег доба. До тог времена, нод владом чланова из династије Немањине, употребљавано је разно градиво — мрамор, пешчар, сига, опека — и црквена архитектура обиловала је у разним облицима основа и спољашњег строја; а од половине четрнаестог века као да се везала само за, једну одређену врсту градива, и само за један једини облик и основа и строја. Али је и у тој ограничености умела да изводи створове карактерне, разрађујући главну архитектонску замисао у појединостима њеним. Основни је распоред у тих цркава централан. Са средњим, четвртастим иростором, који чинн подлогу за кубе, снаја се са источне, северне и јужне стране ио петострана апсида, а са западне додата је већа или мања нрипрата. Основ тако има облик крста. У већих цркава кубе носе стубови. За спољашњи изглед карактерна је белега кубе на цркви и на припрати; затим низ од већих и мањих лукова који се одупиру о витке стубове, па веће и мање руже у просторима испод лукова, и витки дводелни прозори. У целом изгледу јавља се смер: извести на грађевини склад од сразмерних, витких и богато крашених архитектонских састојака; и смер је тај ностизаван, те