Нова искра

— 70 —

црквсним и световшш иотребама,. Толико јо она спојена са изискивањима верског и јавног живота у Орба. Та појава народно је наслеђе из давнашњих векова сриске нрошлости. Наслеђе је из сјајног доба српске државне самосталности и политичке моћи у средњем веку, кад је уметност знатном низу српских владара и властелина служила као средство да израза даду својим јаким, основним побудама душе, својој побожности и потреби да за собо.ч оставе видна знака својега живота и делања. Наслеђе је даље и из оног тужиог доба, кад је српски народ, под тешким турским јармом, кроз више иекова, лишен сваке могућности за напредовање, у својим уметничким споменицима гледао сведоке своје негдашње државне и културне моћи; кад је у њима налазио утехе; њима крепио дух свој и из њих црнао наду у ново државно ускрснуће. Орнске цркве и манастири са својим архитектонским лепотама и Фрескама, које су пуне верске и историјске поуке, будили су и одржавали народну свест. Ову су још јачале народне несме, неване уз гусле, о славним српским владарима, њиховој моћи, њиховим тежњама, уснесима и јунаштвима. Вера је била народу основа и извор за осећаје и тежње његове. С тога је радо пригрљавао, волео и штовао све оно што је с њоме било у каквој вези. Отуда је уметност међу Орбима имала маха, те је извела знатан број зиданих, сликаних и скулптованих споменика. Ове области турске царевине, у којима данас Орби живе, и које су некад биле делови моћне српске државе у средњем веку, обилују разним уметннчким сиоменицима, творевинама срнског народа. Како целим својим изгледом, тако и у појединостима својим, они нодсећају на византијске обрасце. Настанивши се, но донуштењу византијског цара Ираклија (610.—641.) у седмом веку, у западним деловима балканског полуострва, које су дотле више пута, у току иретходног столећа нанадали и пл»ачкали, Орби су са осталим словенским племенима, која су с њима на нолуострво дошла била, пали под јаки утицај византијске културе. Оа хришћанском вером, којој су их учили службеници источне цркве, и која се међу Орбима нарочито за владе императора Василија I. (867. — 886.) веома ширила, они су природно примили и све благотворне тековине вере и образованости, а међу њима и књижевност и уметност. Осим престонице успеху су у том погледу донриносила и друга културна средишта, као Оолун, Рлта Јиз^Јшапа, а уз то и иначе по византијској империји растурени сиоменици разне врсте. Али на жалост, тек на сиоменицима из друге половине дванаостог века, на споменицима који се налазе у границама данашње Краљевине Орбије, можемо да сазнамо, како је уметност међу Србима нанредовала и до ког је ступња доспела.

Ове дотле постигнуто на пољу архитектуре, живописа и скулптуре, још није сазнано, јер није разматрано, проучено, мерено и снимљено. Оно лежи ван граница ослобођене српске земље и ненриступно је научњаку испитивачу, археологу, за рад будаком, мерилом, нером и писаљком. Просте путничке белешке пак извештавају о многим већим и мањим рушевинама цркава, манастира, замака и дворова, за које Срби, поданици султанови, везују историјске традиције о њихову постању и судбини, и које гледају осећајима, сложеним од туге, утехе и наде. При таквим приликама, испитивачка посматрања морају се ограничити само на уметничке радове у краљевини. Но они данас нису у негдашњем стању и сјају своме. Једни од њих обновљени су у прошлом веку, а други, још у рушевинама, показују како их је ненријатељска рука оборила и време истрошило. Уметничка вредност њихова у главиоме је у томе, што нису копије византијских образаца, но су самостални сгворови, постали нод захтевима црквених обреда источне цркве и других разних прилика, које су уметници морали узети у обзир. Подражавањем је српска уметиост извесно отиочела, па је тек у току векова развила оне своје особипе којима је изражен народни схваћај и осећај, и по којима она заузима особено место међу уметностима оних народа који су, као и Срби, ученици Византије.

Ванимљиво је приметити да је скоро најстарија црква у краљевини, којом се природно мора отпочети посматрање, уједно и најодличнија како но градиву од којег је, тако и ио склопу, изгледу и изради. Споља је сва, а изнутра донекле обложена углачаним мрамором; смишљеног је архитоктонског строја; лепих је сразмера и обилно украшена укусном скулптуром. То је црква у манастиру Студеници. Утисак њен на гледаоца иокреће живо на номисао, да је њен изводилац био ваљан уметник, а њен градилац — човек ретка и јака духа, са високим тежњама. Архитекту се име не зна; а градилац био је мудар и моћан чинилац у српској историји: владар који је енергичнии и успешним радом својим српској држави положио основ и одредио јој правац за даље евестрано развијање. То је Оте®ан Немања, велики жупан (1168.—1196.), који је храбро и одлучно, дотле самосталне српске државице спојио под своју руку у једну целину, и који је, вешто користећи се подесиим приликама, ширио државу своју на штету византијске царевине, с тежњом да испод њене власти отргне њоме покорене делове српског народа, и да држави својој отвори излаза, у западном правцу, на Јадранско Море, а у источномо да је доведе до могућности, дохватити се сувог светског пута, који спајаше занад с истоком. Немањин велики и моћни дух пратио је и водио, у току даљег развијања српске државе, све његове наследнике, тако, да је око иоловине четрнаестог века, под