Нова искра

— 104 —

био принуђен, само да би имао где руке денутп, да целе вечери глади овоје бакенбарде. Заиета бакенбарди су му били врло лепи. Али он их је гладио тако усрдно, да се, гледајући на њега, сасвим могло помислити, е су прво на свет створени ти бакенбарди, па им тек тада додан човек да их глади. Сем тога лица, које је на овакав начин суделовало у породичном весељу домаћинову, који је имао петоро ситне дечице, менп се допао још један госнодин. Ну он је имао већ сасвим друге особине. То је била виђена особа. По имену Јулијан Мастаковић. На први се ноглед могло видети, да су га гости поштовали и да је био према домаћину у онаквом положају, у каквом домаћин према господину што је гладио своје бакенбарде. Домаћин и домаћица необично су љубазно говорили с њим, удварали му се, лебдели над њим, појили га, приводили му ради препоруке своје госте, а њега самог ни до ког нису доводили. Ја сам приметио да се засијала суза у очима домаћиповим, кад је Јулијан Мастаковић, устајући са вечере, рекао да он ретко проводи тако пријатно време. Ја као да сам се бојао присуства тог лица, и зато, заволев децу, одем у малу гостинску собу, која је била нотпуно пуста, и седнем у цветном павиљону домаћичину, који је запремао скоро половииу целе собе. Сва су деца била необично мила и ни најмање нису хтела да личе на старије и поред савета гувернаната и матера својих, Она су за час растурила сву јелу, до последп.е бонбонице, и похитала већ да изломе половину играчака пре него што дознадоше, која коме од њих припада. Нарочито је био лен малишан, црноок, кудраве косе, којп је све хтео да ме убије из своје дрвене нунгее. Али иајвише сам обратио пажњу на његову сестру, једанаестогодишњу девојчицу, љунку као аморет, тиху, замишљеиу, бледуњаву, са великим, испупченим, сањаличким очима. Њу као да су деца увредила, те је дошла у ову исту гостинску собу где сам и ја био, и забављала се својом лутком. Гости су са поштовањем указивали на њезина оца, неког богатог закуиника, а по који би тек шапатом додао, да је за њу већ одвојено 300.000 рубаља мираза. Ја сам се обрнуо да видим које је та ствар занпмала, и ноглед ми се устави на Јулнјану Мастаковићу, који је, забацив руке на леђа и са главом мало у страну иагнутом, — некако необично пажљиво слушао брбљања те господе. Затим, нисам могао да се довол>но надивим мудрости домаћина при дељењу дечјих поклона. Девојчица, што већ има 800.000 рубаља мираза, добила је најскупљу лутку. По том су ишли дарови, све мање вредности, с обзиром на ранг родитеља све те срећне деце. Напослеску носледње дете, малишан од десет година, мршав, омален, пегав и риђ добио је само једну књижицу са нричама, које говоре о величини природе, о сузама скрушености и т. д., но без слика, па чак и без повеза. То је био син гувернанте домаћинске деце, неке бедне удовице, малишан сасвим заборављен и плашљив. Вио је обучон у капутпћ од просте материје. Добивши своју

књижицу он је дуго затим игаао око других играчака; како би се радо он поиграо с осталом децом, али нијс смео; видело се да је оеећао и разумевао свој положај. Ја волим да посматрам децу, у њих је занимљиво оно нрво, самостално улажење у живот. Приметио сам да су скупоцене играчке друге деце, а нарочито нозориште у ком је он хтео да игра ма какву улогу, тако саблажњавале малога, да се био решио чак и на подличење. Он се осмехивао и скакутао око друге деце, дао је своју јабуку једном подбулом дечку чија је марама била пуна посластица и чак се одлучио да једнога на себи носи, само да га не отерају од позоригата. Не прође ни минут а неко га безобразно дериште подло удари. Сирото дете није смело ни да заплаче. Одмах се појави мати његова, гувернанта, и забрани му да смета другој деци у игри. Дете уђе у гостинску собу где је била и девојчица. Она га нрими к себи, и обоје веома усрдио почеше да ките скупоцену лутку. Ја сам седео скоро пола сата у павиљону од бргаљана и готово сам задремао слушајући незанимљив говор риђег дечка и лепотице са 300.000 мираза, који су о лутки брбљали, кад наједанпут у собу уђе Јулијан Мастаковић. Он се користио скандалозним призором свађе дечје и полако изишао из сале. Приметио сам да је он минут пре тога ватрено говорио с оцем будуће богате невесте, са којим се тек позиао, о првенству једног положаја над другим. Сад је стајао размигаљајући и као да је иегато на прсте рачунао. — Триста... триста, гааптао је он. — Једанајест... дванајест... тринајест... гаеснајест, — пет година! Рецимо по 4 на сто — 12, пет пута = 60, да, на тих 60... ну, рецимо, да буде кроз пет година — четири стотине. Да! ето... Да не држи по четири стотине, варалица једна! Може осам, али десет на сто узима. Но пет стотина, рецимо, бар иет стотина хиљада, то је сигурно; али вигаак иа крпе, хм... Свргаив размигаљање, усекнуо се и већ хтео да изиђе из собе, али сиазив девојчицу — од једном застане. Он мене иза саксија са зелеиилом пије видео. Чинило ми се да је био крајње узбуђон. Или је рачунање утицало на њега или нгго друго, тек оп је трљао себи руке и није могао да се устави на једном месту. То узбуђење порасте до иес р]ив иНга, када је застао и бацио други одлучан иоглед на будућу невесту. Пошао је нанред, али се најпре био обазрео унаоколо. Затим, на прстима, као да је сматрао себе кривцем, по1>в детету. Пришао је с осмехом, нагнуо се и пољубио је у чело. Она, не надајући се томе, узвикнула је од страха. — А гата ви ту радите, мило дете ? запита он шапатом, осврћући се и милујући девојчицу по образу. — Играмо... — Шта? С њим? Јулијан Мастаковић се искриви на дечка. — А ти би, чедо, могао отнћи у салу! рече маломе.