Нова искра

— 103 —

му се у том десна рука, иесвесно подиже, направи један великн крст. И одједном нека тајанствена блаж уђе у његову душу, тихо и лагано као сан. Она му се разли по свима живцима. И страха и срдње, оне јетке и упорне, нестаде, као да си је руком однео. Кућа му још једаПризрен 1906.

ред изиђе преа, очи и он тихо, тихо прошапута: „У мојем бар селу нема ноп-Тилка. Тамо још знаду шта је свети..." — Господе, Господе, помилуј ме — молим ти се! И пође... ЈГр. Бодаовиђ

Н а што?

Н

1ашто тузи маха дати ? Нашто горке сузе ли ги ? Ако душа тешко пати, Бол и сузе ваља крити.

Ноћ потражи ведру, тију, И потражи звезде јасне, Па тад нек се сузе лију, Сузе чисте, тајне, страсне.

Подносити ћутом треба Бол и па гњу, јад и злобу. На земљи ти нема неба, А одмор је тек у гробу.

М. Г1.

Јела и свадба — Т. Достојевски -

ових дана видео сам свадбу Него не! Воље да вам причам о малој јели. Овадба је била лепа; веома ми се допала, али други један догађај још више. Не знам како, али гледајући ту свадбу, ја сам со сетио ове јеле. ТСво како се то десило. Тачно пре пет година, у очи Нове Године, мене су били позвали на дечји бал. Домаћин је био једно познато и разумно лице, са многим везама, с познанствима, са доживљајима, тако да се и могло помислити, да ће тај дечји бал бити родитељима разлог да се скупе у друштво и, невином, случајно нруженом приликом, поразговарају о другим занимљивим предметима. Ја сам био човек непозиат; нисам могао бити занимљив и зато сам нровео вече доста слободно. Ту је био још један господин, који, изгледа, није имао овде ни сродника, ни блиских нријатеља, но који је као и ја занао у ово породично

весеље... Он ми пре свију падне у очи. Био је то човек висок, мршав, веома озбиљан и доста скромно обучен. Али видело се, да му није много стало до радости ни до нородичног весеља. Чим би се нашао у каквом углу, одмах би нрестао осмехивати се, а његове густе, црне обрве набрале би се. Оем домаћина, није имао на целом балу ни једног јединог познаника. Опажало се да му је страшно досадпо, пу он се иаак све до краја показивао као потпупо весео и срећан човек. После сам дознао да је то један господин из унутрашњости, који је имао да сврши неки врло важан и судбоносан посао у престоници, а нашем домаћину донео препоручено писмо; затим да му је наш домаћин био заштитник не баш сига атоге и да га је из учтивости позвао на свој дечји бал. 0 њим нису играли карата, нису му нудили цигара, у разговор се нико с њим није упуштао, може бити зато што су издалека познали нтицу по перју, и с тога је мој госнодин