Нова искра

— 102 —

да пона ухвати за браду, па да му је искубе и њомо после затвори уста, она страшна и јетка уста, или издере онај погани језик који му брже ради но воденичко чактало... Рекао је: да му сад не да ништа — ни њему ни владици... Само чу када је попадија писнула и када се заптија појави на вратима... Еад је пошао улицом к еарају, осетио је на себи тешку заптијску руку и видео попа како је издигао штап и нетпто објашњавао турски заптији — појмио је у чему је ствар. Поп је све предвидео и припремио. Почастио га не може боље бити... Извели су га нред комесара полиције, пред којим се оп правдао, говорио да му је сутра слава, да је пуки сиромах... Оећа се ои тога врло добро. Риза -еФендија се ражалио, почео попа да моли да га још мало почека... И ако он, Милета, не зна турски, опет је разумео, опет је по изразу познао да је комесар на његовој страни... И ту му се смркло. Овај га жали и брани, а иоп, његов законик,тужи га и неће да чује никакав разлог. Његов 110п !!.. „— Од пара, бре синко, немамо смер да овакав зулум чинимо, — рекао му је Риза -еФендија: — али ношто твој поп не зна за твој свети — вади паре па шта ти Бог да!" Није се имало куд. Извадио је новце и бацио пред комесара. Поп их поново иребројио и није се преварно да му врати ни један грош — колико да куни хлеба, те да не иде гладан. Но попу је и то мало било. Рекао је да га је Милета грдио и псовао, да је најгрђи човек у селу, да је готов преварити и Вога и цара. Зато ваља мало нрикуиити руке оваким едепсузима, иначе — тешко и земљи и владици и поиу! Милети се још више смркло. Његово је лице добило наказни изглед, уста му се отворила и рекла попу оно што досле није ни од кога чуо... Разабрао се тек онда кад је пред собом видео и страшнога порезника Мула-Исмајила, од кога је увек бежао као ђаво од крста. Овај га је унорно гледао с подсмехом на лицу, готов ваљда да узвикне: „А! ту ли смо, драгићу мој!"... И он је чуо његову грозну реч. Поп се злурадо смешкао, кад су заптије поново опипали јадникове ценове, и иодвикивао: „Тражите, имајош, едепсус ниједан !" Једним јаким ударцем у ребра Мула-Исмајил га је избацио на ноље и намигнуо заптијама. Милета се не сећа колико је кундака било, докле се кл,уч на вратима, грозне тамнице није окренуо. И ту, у тој загугаљивој и смрдљивој рупчаги, гладан и жедан, пребивен и осрамоћен лежао је он до сунчева захода. Тек тад га, готово кримом, пустио Риза-е®ендија. Милета је једва чуо његов глас и једва изишао. Заводио се као пијан... — Господе, Господе, номилуј ме, молим ти се!...

V.

Густи се мрак спустио, покрио Иброву долину 1 као неком црном кадивеном чалмом обавио високи Ввечан. Милета је сад баш испод њега и ако не зна како је довде домилео. Али даље баш не може. Осећа страшне болове, глава му се кружи, ноге не служе, а из утробе диже се у уста нека гадљива врелина па га мучи и савија као клупче. Гладан је и нреко мере гладан. Баш не може даље; он то лепо и види и осећа. Оломљено је његово тело, сломљена је душа, препукло срце, пала вера и у Оветога Пантелију и у сваку правду на земљи. Види јасно, да је нема, да је побегла некуд далеко, далеко... А њему је баш због тога страшно. Негде горе, по старим мемлавим зидинама Звечанским, испрекидано хуче совуљага, испод њега плаховито шуми Ибар, а на друму нигде никога, осим таме и око њега и у његовој души, осим таме која је тако густа и тешка, да га иросто притиска к земљи. Њему се тако чини... Седе. Ломавом руком превуче преко чела, као да хтеде мисли да прикуии. И неки га безумни страх обузе од свега што ]е досле прошло преко његове дугае. Страх од самоће и таме, страх од неправде, страх за женом и децом, страх пред Богом и свецем. 0, та зар бага да га не прослави?!.. Свога свеца? Његов свети да се не прелије вином, него да остане онако мимо свет, захваљујући тамо неким поповима и попадијама, миријама и порезима. И зар све ово да буде јаче од њега? А њему да не помогне његов светац? Или може бити да је иреко мере грегаан?.. А?... Страшно... Његова се жена сад, јамачно скаменила, метнула руке под нојас па хуче као ова утина на Звечану, јер се камени нред гоетима, немајући да иоиуди ни каве ни ракије... А деца? Да ли се она још надају на свога оца? Да им донесе колача градских? А ни сам их није окусио... Јамачно се сирочићи сад шћућурили око огњишта као пилад иред кигаом и једва се јога но трунчицу надају. И све узалуд... Њихов се отац нпазних руку са скамењеном дугаом грчн на друму испод Звечана и не може ни да клецне даље... Гладан је и пребијен. Пон дугау убио, веру отровао, а заптије коети раставиле. Убили га... Но зар бага уочи славе да екаиље и то овде на друму ? И да му деца сугра чују црне гласове ? Он, отац, то да донусти?.. А одговор, онај Ђул-Хајријин одговор на томе свету?.. У-у!.. — Врући, хајде, врући колачи! — Паре, едепсузе један — пронесе се као гром изнад његове главе и галепну тамо негде у Ибар еа сатанским кикотом и грохотом. Милета ее стресе и ђипи. Окрену се к Митровици, виде да од ње ни трага ни јава, па се приеети да је овакав глас еамо нечастиви могао донети. Воно јекну и стигате песницу нут Митровице. Негато премишљагае. Ибар му се чињаше врло близу. Само један мали нанор, један скок и све је готово. Али