Нова искра

— 109 —

Лндре Вермар А над пови нружи душманииа нашим, Отрчах к бојишту бледа и бев снаге. Мртвог сам га нашла. За те боло наге, Онростите, сире, што немам глас већи: Уздаси и сузе више ће вам рећи. Дон Фернанд Ђери, буди храбра, и упамти туде Да ће краљ од сада отац да ти буде. Химена. И сувише части, сире, бедна стекох. Нашла сам га мртвог, као што вам рекох, Пробијених груди, и, рад већег јаде, Та крв доле дужност исписа ми тада;

А његова храброст у том стању клетом Ранама ме гоња на освоту летом. И, да краљ нравични чути би ме хтоо, Устима његовим нозајмих глас цео. Ис трпите, сире, да вам се за владе Још и за слободу овакову знадо, Гдо 1)0 најхрабрији изложони бити Дрскости што може од казне се скрити, Да младић лнкује кад им слава тужи, Крвљу им се купа и спомон им ружи; Ако тако храбар ратник се не свети, За ровносну службу опасност вам прети: Речју, за, смрт оца освету вам тражим Вишо рад вас самнх но ја да сс зблажим. У њему губито ви том смрћу миого; Овотито је другом, и крв за крв строго! Жртвујто но за мо, воћ за крупу драгу, И за своју личиост и краљевску снагу Рекох, сво жртвујто општег добра ради Што злочину таквом нонос ће да гради Дон Фернанд Оад ви, дон-Дијего. Дон Дијего Завнстн је врсдан Ко с губитком снаго губи живот бодан. Како кобан удес већ при крају лота Племенитим људ'ма спрема судба клета! Ја ком миога дела тако боху славна, Ја ком свуд победа некад боше јавна, Видех, пошто дуго од смрти сам штођен, Да поругу примих и остах увређои. То што рат не мога .јуришом ни крадом, То што није могб Арагон с Гренадом, Завидници моји с душманима нашим, У двору гроФ, скоро пред очима вашим, Учипи завидљив па избор вам с јаром, Горд ми со користећ' немоћношћу старом. Оседела влас ми, сире, већ срод боја. Та крв што се често за вам проли моја, Та рука, душману страх за борбе дуге, И у гроб би сишли неспасени руге, Да достојног себе сина иемах бедан, Што је својо земље и свог краља вредан. Позајми ми руку, те век гро®у скрати, Оп ми збриса љагу и част стару врати. Ако бити храбар за освету мазну, Осветити шамар заслужује казну, Нока мене самог гром тај задешава: Кад је слаба рука, нек се казни глава. Био злочин ил' не, нашто многих мука? Сире, ја сам глава, а он само рука. Химона се жали да са њ оца губи: Да ја то не хтедох, зар јој га он уби? Узмите ви главу над којом смрт кружи,