Нова искра

— 120

Тшо противила. Оки иримишс у тоили породичии загрљај сироче. А ти си био сам, ти увок охол и ионосит, ти си сам био у својој собици. Тамо јо атмосшера била јасна, одрођена. Ове одмероно, све удешено по твојим навикама, ио твојпм нрохтевима. Пружих ти хладну руку да је нежношћу згрејеш, иружих ти клонулу руку да је иримиш. Ти си хтео сакрити ону истину коју сам видела и иоред твоје равнодушности. Али твоје очи збориле су оно изненађење које те је узбуђивало, ону жељу која је била као немирна савест. У ово доба могла је доћи само моја пријатељица теби. Она је била твоја страсна младост, твоја господарица. А ми твоје робље, и твоја мати и ја и сви твоји. Поздрављасмо се без речи. Ја сам те ноћи изгубила пред тобом ионос а ти преда мном душу. Ја нисам више имала пријатељице, а с њом ни тебе.

нора

љ

Крајем Фебр\?ара

(^ан ни светао ни мрачан. Сунце часком просија; затренери његов златан зрак; заблеште се зидови градских кућа; издигне се и рашири улично дрвеће као да ће сад ироцветати, те улицом заструји пролеће живета

пуно осмејака и топупшс . Али ее убрзо разбијени облаци хватају, издижу се с краја хоризонта и сакривају просијало сунце. У грању пригушено јеца ветар, небо покривају прљаве подеротине, и тмуша и чама онет нада.ју на невесело срце. Гледам једно јато врабаца. Они једИно пепају и веселе се у овом променљивом, нелагодном даиу крајем Фебруара. Један од њих уиро своје водене, ситне очи у мене, па ми се руга, и гурка и друге да ми се ругају. Оа стреје и олука, ори се врапчпја дрека кроз тишину к сив, запаран ваздух. Безобразни врабац одвоји се од јата, прну са стреје, пролете двапут поред мене, а трећи пут удари кљуном у ирозорско окно, и ја га чух: — Цврк-квр... то је дан твоје младости, а ми смо њени певачи, цврк-квр... Тргох се. Јато се игра око стреје. Бе.зобразни врабац чучи на олуку, гледа ме дрско, руга ми се ? и гурка и друге да ми се ругају. Одасвуда тмугаа и чамрткња и пссносна врапчија дрека. —

1905.

М. М. Ускокови^

На тргу (сликао Ј. Вјешии). — Познати бугарски сликар Јарослав Вјешин, нарочито чувен са својих радова из народног живота у Чешкој и Моравској, познат је и иашим читаоцима по неколиким сликама што их до сада објависмо. Позват од бугарске владе, живи сад у Софији, где је своју дивну кичицу посветио сликању бугарског народног живота. Са колико уметиичког успеха врши госп. Вјешин ту захвалну дужност, сећаће се носетиоци Прве Југословенске Изложбе по слици „Повратак са трга" које смо репродукцнју објавили у „Новој Искри" прошле године. — Олика „На тргу" пма сва карактеристична обележја Вјешинове кичице: одлично цртање, красан распоред, скромно а веома изразно слагање боја и пуну љубав према изабраном нредмету. Младост (сликао Конрад Кизел). — Немачки сликар Конрад Кизел изности у овој слици замишљени лик Дантеове Беатриче, оне избраиице којој беше суђено да геиијалнос/ги песииковој измами најизразитпје песме љу-

бавиичке религије. Чиста и светла, била је као биће иебесно које је на земљу дошло само да очара генија, иа да се опет на небо врати. Оличење нежности и скромкости — Беатрича је била Дантеу светли лик у који није смео дубље погледати, бојећи се да не наруши занос душе своје, бојећи се да му се не измами ма пред ким реч о њој — која би била само скврнављење њезине надземаљске чистоте. Сузана (вајао Андре Вермар). — Сузана у купалу омиљени је нредмет и вајара и сликарм;. МН (>го длето и многа кичица огледаху своју моћ у изношењу тог омиљеиог акта. Сикстинска Мадона (сликао Ра®аело Оанцио). Овај најлепши рад иајвећег сликара најдрагоценији ,јс украс Дражђанске Галерије. Кутак мира (сиимио А. Бортолд). — На оваквом месту могла је постати она причица.о путнику и птици. „Зар овако леио место" упита путиик гласно: „па тако