Нова искра

— 123 —

тога ио би говорило горе наводоио онасности и нозгодо; сем тога могло би се из тог једног дијаманта начинити више онет скупоцених бриљаната. Кад би се пак и код „Премијера" нрименида горо номенута основа квадратног скакања вредности, то би његова теоријска вредност изнела нечувену суму од 8032x3082x500 динара = 4.596,512.000 динара, која би на први поглед морала важити и као реална вредност његова. Узима се да би се за овај камен у ствари могао наћи само један купац који би за њ дао 12'/., до 25 милиона; па и ову суму не би могла дати каква крунисана глава, но само један од оних многобројних америчких мултимилијардера. А можда ће и Премијера задесити судба Ти®аннјева, те ће и његов ватрени сјај једном одблескивати из више комада ретке лепоте. Славни минералог Д-р Г. А. Моленгра® описује овај чудповати камен као један једини кристал без прираштаја и мрља; „он је потпуно провидан и изгледа као комад бистро-јаснога леда. Он је данас зацело најсјајнији и најчистији од свих великих дијаманата, који су до сада добивени из крила Земљина". Као што је нознато, дијаманти се налазе свугде или у камењу, као првобитном лежиту своме, или у речноме неску. Као мајдан дијаманата важила је још из старина Индија ; доцније иађоше лепог, али малог комађа у Уралу, а по том у Бразилији, док на послетку Јужна АФрика не баци све дотадашње дијаманте у засенак. Вештачки се може и из угљена градити племенито камење, које и није ништа друго до кристалован угљен, али само под једновременом применом енормног притиска и велике топлоте — ну и тада само у сасвим малим кристалима октаедра. У времену стварања Земљине коре било је без сумње потребних погодаба за ностанак дијаманата а као доказ за вероватноћу ове теорије ■ служи ®акат, да се и данас највећи дијаманти налазе у областима чисто зулканске прошлости. Јужно-аорички мајдани дијаманата друго ништа и нису до вулкански кратери из ранијих Земљиних нериода; они чине језгра округлог или овалног иресека, ограђена потпснутим и таласастим слојевима, који у себи садрже угљеника. Ови су слојеви према Земљиној површини, утицајем воденог талога, добили боју жућкасте земље, док је међутим стена, обрнута више ка унутрашњости, дакле према некадашњем ватреном ждрелу угашеиог вулкана, добила плавкасту боју, то су „Мие ^гоиМз" мајдана, дијамантска скровишта. Ту се налазе скупоцени кристали, затворени у стенама, које вероватно и не иду у исконско основно камење, погато се кристали знатне величине налазе готово увек сломљени. Из овога се може закључити, да је чисти угљеник у усијано-течном стању из највећих земљиних дубина на више избачен и под утицајем енормног притиска, којн нриродно изазову вулканске ерупције, и неизмерне тонлоте кристаловао се. Код сасвим великог комађа као нпр. што је „Премијер" — сигурно је „велики комад" био избачен навише огромном брзином из вулканског кратера; и док се маса још у избаченој реци од лаве згуснула, образујући кристале, дотле су се снољни делови масе од језгра одвојили, и тек у околиии кратера на исти начин метаморфозовали. Отуда се ваљада и објашњава оно налажење масе ситних кристала у околини једног великог дијаманта.

И ако су историјске дијаманте, нови, доцније иађони „цинови" но воличини иревазилгли, инак су они због своје историје и старостн готово више цењени но ови, доцније нађени. Јер док је историја првих у стању да испупи и коју крваву страну светске историје, дотле модерпи Афричани (дијаманти) имају да захвале за своје откриће свакако само мирноме раду, који со предузима у циљу зарадо, раду, који је израз до бескрајности појачане нроизводње нашега доба. На крају сноменућемо јошто једап исторнјски значајан дијамант, који је, ма да је тежак само 537 2 карата, ипак изазвао једну читаву трагичку исторпју. Тај је дијамант — „Санси" — носио у битки код Нансиа 1477. Карло Смели, а, доцније је допао у својину хугенотског племића Сансиа. На иуту пак од Солотурна за Париз, где је требао бити предат Хенриху III, би каравап нанаднут и носилац дијаманта смртно рањен. Ну овај про ио игго је умро нрогута непримећено ову драгоцепост. Санси иак нареди да се леш вериога му слуге к њему донесе и стомак отвори — и тако поново дође до свога бриљанта. На послетку јо доспео овај камен прво до У1у.;вика XV. а иосле пређе у својииу и цара Николе, који га је купио (1835.) за '/ 2 милиона рубаља. 1889. кунио га је један скупљач за 350.000 динара и од тада више није ни излазио на тржиште. Т. Ј,

Разговори у дО !<олии,и, саставио Ђока МихаиловиК, учитељ. II. У Новом Саду. Издање Матаце Сриске 1906. Да ни.је ова књижица изишла у издању Матице Сриске, наша би оцена о њој била врло кратка. т.ј. да та књижица и садржином и начином излагања не заслужује Бог зна колику препоруку. Али како је њу издала Матица Српска, као једиу од „књига за народ", — ми сматрамо за дужиост да се иа њој мало вишо задржимо. Пре него изложимо садржину да поменемо само шта сам писац вели о својим Разговорима у доколици. По њсму: „ове приче и разговори рађени су нешто на самосталној основи, а нешто и по другим изворима" (све немачким). Разуме се да није ннмало тегако погодити шта .је рађено „на самосталној," а шта по туђој основи, и ако писац сам није хтео то да нам каже. Садржину књиге чине ови комади : Божић, Две клупе, Како јо бата лечио краву?, Колико чика има сена?, Бата се иоиовио, Прић Мијин рањеник, Прија Јекина живина, Лалина главобоља, Бата се цигулир'о, Помози се са,м!, и — Где је лепше ? У свима овим комадима иисац дајо савете: како да народ удеси свој живот и своје одногааје, па да му све буде добро; само што су ти савети изложени на један сувопаран и врло мало уверљив начин, те их је тешко примити, исто тако као што их је тешко и читати. Ту нема ни једне приче како је писац неке од ових комада хтео да назове ио, то су обични, баналнн разговори где једна страна саветује, а друга, мало глунља, слуша и реитава се да

НЊИЖсЕНООТ