Нова искра

— 166 —

грађења ноаих мостова ; понтони, који еу оетали неповређени, довезени су у зимско пристаниште, а саобраћај је обављан скелама, које су довезене из Беча и Будима. Ђенерал 0'Двијер тада намераваше да преко Саве и Дунава подигне сталне ћуприје на стубовима од солидног материјала, па је наредио да се чине нужни огледи. Али сви ови покушаји остадоше без успеха. Староседеоци Срби, међу којима је било и стараца од 90 година, тврђаху, да су и Турци то исто покушавали, али да нису ништа могли учинити, јер нису за то имали ни потребно дрво ни потребне алате 6 ). Зато се доцније постави сасвим нова понтонска ћуприја, ко.јој је била задаћа, да одржава саобраћај између Београда и Земуна. Она се налажаше на Сави испод тако зване Варадинске Капије (пред данашњом царинарницом а између ове и старе Хаџи Томипе куће). На левој савској обали бојаше тако звано савско градско утврђење, које је овој новој ћуприји у исто доба служило као мостобран. Стари мост зајодно са старим понтонима уступљени су српској вароши на употребу. 1 ) Тако је 0'Двијер за кратко време успео да па брзу руку оправи утврђења и варош да раскрчи. Тврђава и варош налажаху со с пролећа 1718. год. у тако повол>ном стању, да се једва могло на њима примотити да је још пре неколико месеци на том месту боснео рат. Скупоћа је у то доба била велика, а уз то беше с пролећа надошла и вода, која је била поплавила доњу дупавску варош и доњи град, али је за то ипак у вароши међу становништвом п посадом одржан најбољи ред, тако, да је ђенерал каваљерије граф Мерси, који је с пролећа пролазио кроз Београд и том приликом разгледао варош и њезина утврђења, принцу Јевђенију могао рапортирати: „како је био задовољан оним што је видео, како ће со његова Светлост лично и сама уверити о томе и како ће бити изненађена кад буде видела шта је сво у Београду за кратко време урађено". 8 ) Принц Јевђеније беше већ тада, као што се из Мерсијева извештаја види, примио у своје руке управу Дворског Ратног Савета у Бечу. Но и ако је као ше® војничке управе и као први саветник и конФеренцијални министар имао пуне руке посла, он је за то ипак пратио са највећим интересовањем све што се у Србији, а нарочито у Боограду догађа и лично је наређивао све, штогод би се нарочито односило на српску престоницу. 9 )

в ) Из дотичног извешхаја види се да је гра® 0'Двијер лнно

разговарао са многим старијим становницима из сриске вароши, који

су били сведоци првога освојења Београда вод курФирстом баварским

Максимшшјаном Еманујидом 1688. ЕБихова мишљења о немогућности

грађења сталне ћуприје, нарочнто због тога, што се не може набавити у српским крајевима иотребно дрво, морала су учинити известан

утисак иа ђеиерала, јер је носле тога одустао од своје намере.

') Н. К. К. 1723. априла Р. Е. Е. 272.

8 ) Кпе&а^езсШсћШсће АМеПип|* (1. К. и. К. Кпе^вагсШуз Ве1^гас! 1717—1718. и т. д.

9 ) Принц Јевђеније био је, осим у службеној, и у приватној

нреписци са Београдом, као што се о томе свако може уверити из

архива. Колико је он цеиио Србе војпике, нарочито ако су били

храбри и ако су н.ему или цару учинили какве услуге, о томе има

Пре свега је ваљало увећати становништво у Београду, које је још једнако било малобројно и сиромашно. По једноме рапорту тадашње привремене управе принцу Јевђенију било је у новембру 1717. у дунавској вароши у Београду одраслих мушких стаповника: 383 Немца, 29 Јермена, 39 Срба, 11 Мађара, 13 немачких Јевреја и 34 турска Јеврејина, дакле свега 459. Децембра месеца овај се број чак и смањио, тако, да је било крајем 1717. у дунавској вароши само 355 мушких становника, дакле 22'/» процента мање но у месецу новембру. Српска или савска варош бројила је у исто време само 465 становника 10 ). Док се још бавио у Београду и у Земуну, принц Јевђеније је настојавао да се избегли српски народ опет врати кући, а нарочито му беше стало до тога, да се српско становништво у Београду, које се за време рата беше разбегло или је служило у царској војсци, опет прикупи. У том циљу он је одмах после освојења Београда тражио да му се потље из Беча повећа количина патената за избегли народ, који је ваљало Формалио ставити под царску заштиту 11 ). Сада пак, он је из Беча наређивао, да се све могућо учини да се број становника повећа, па је за то допустио да се Београдским грађанима замени кулучење при копању шанчева омањом дажбином, а да се место урођеника употребе за овај посао надничари радници из Беча и Будима 12 ). Сем тога, он је, ради тачиијег обављања политичке администрације, настојао код Дворско Камаре, те је ова предложила цару да се постави комисија за уређење Финансијске администрације у Београду (такозвани ОесопотЈсит), у којој би имао бити и камерални саветник Августии фон Брозамер. Ова је комиеија стигла у Београд у месецу октобру и одмах је примила евоју дужност, о чему под 22. окт. 1717. извештава сам Брозамер, јављајући да је са каморалним чиновницима Капером и Хелблингом стигао на место свога опредељења, путујући из Беча до Београда, због рђавог времона, од 3. до 21. октобра 13 ). Ово су, слободно со може казати, први почетци политичке администрације у Београду. Односи овпх кадоказа у његовој кореспонденцији с царем, у којој сваки час помиње и препоручује српске оФицире и међу њима нарочито оберкапетана Вука Исаковића и капетана Тодора (СарНап То<1ог). 0 овоме каже у једном извештају за време рата да се одликује колико храброшћу толико и необичном памећу и способношћу. Имају у архиву концеити писама, које је принц овоме ОФИциру писао као одговор на његова нисма у којима се овај жали на своје старешине, који су га кажњавали. Овај каиетап Тодор (Продановић), ма колико да је био храбар, био је доцније велики силеџија и глобаџнја, па је, ослањајући се ваљда на протекцију принчеву, чинио велике изгреде са којих је био омрзнут не само у чиновништву, него и у народу. ,0 ) К. Е. А. 28. јула 1718. ») Н. К. К. августа 1717—415. Ехр. 12 ) К. Е. А. 28. јула 1718. Немачки грађани жале се доцније како нису ослобођени кулучења па траже да се кулук и њима опрости као што је случај са грађанима српске вароши који не морају копати у недељпе и празничне дане. ,а ) К Е. А. Еавс. 15573. »8егШеп«.