Нова искра

312 —

усдова. То су правл орпипшпг боз оргала а бозусловпо су жлвотињице. У нашим барама има доста таквих оргаиизама. Оцц су интересантни због тога што се у њима опажа жинот и све животне нојаве као и у вишпх животиња, на и ако у њимч нема ни трага сгалиих оргаиа, игго је јодан доказ да живот није везан за поједине органе, јер све његове појаве теку непрекидно и у овој једној капп бе. ланчевинасте материје, а из овога би се још могло закључити да јо беланчевиаа врело живота, и ако не знамо како је он везан с њом! Већина животињских јаја, као почетак или заметак многих вшпих животиња, не разликује се готово ни мало од ових ситних слузних оргаиизама; а ми знамо да се сложени организми развијају из јаја, па према томо нпје немогућа вороватност, да је у току геолошких нориода н развијање вигаих животиња са оваквим почетним облицима заметнуто и отпочето. То су оргаиизми боз органа у којима се огледа иајиижи стонен жнвотињскога живота. Између њих и оиих животиња које својом оргапизацијом далеко стоје нснод виших класа животиња, толико је велика разлика колика је између једпог живчаног чворића (ганглија) који заступа мозак у инсеката и нотпуно органпзованог мозга каквог вншег сисара. Није дакле никакво чудо што су ти сићугани организми дуго и дуго крили со људскомо оку, крллн се све дотле док нису конструнсани бољи оптички инструменти са којима се продрло у тајне њихова живота, али још и данас много и много нијо објашњено у њихову зсивоту, а на сваки начин студија ова није нигата мање интересантна него ли студија крунпијих и организованијих животиња.

Свет, комаду четири чина, написао Бранислав Ђ. Нушић. Приказано први пут у Народном Позоришту 19. октобра 1906. год. Редитељ г. С. Тодоровић. Колико је наша драматска књижевност малобројна ио својој производњи, сводоче српске премијоре у пашем позоришту и оно увек жнво интересовање нозориппшх посетилаца и њихово пајбоље расположење пре представе. Сви наслућујемо и очекујемо нојаву знамонитих оригинала, сви смо уворени да је томе већ стигло време, — али се нсто тако сви враћамо са прве представо (и ако не увек потпуно разочарани) са уверењем, да ово гато смо глодали „није рђаво", али да није ни опо гато очекујемо и чему се вадамо, а гато ће ускоро доћи. Ако јога иред оваква очекивања пзнесете имена данас најнозванијих који би требало да нам ту реч кажу, — очекивање је иесумњиво јаче, али (ио себи судим) и разочарање веће. И захвална Бооградска нублика и критика (чак ако и изузмемо критику личпих симнатија) увек су излазили нисцима у сусрет и тиме утврђивали нееумњив <мкт, да наша драматска књижовност још нијс стигла до оних граница, где су одабирање и неумитност само доказ веће и боље продуктивности. Колико смо ми у том погледу широких груди, а у самој ствари драматски сиромашни, доказ је и овај најновијн г. Нуишћев комад.

И ако у овом случају, на жалост, но можо битл говора о каквом „младом нисцу", ипак су и нублика и критпка дочекали овај комад као да је догаао од каквог повог имена, а но од писца којн је, већ нриличпо давно, написао свој узорити драмат „Кнез Иво од Семберијо" и иеколико других дела иссумњнво бољих од овог. Не мора то бити доказ да је г. Нушић казао своју последњу реч у драии, али се исто тако но треба ни обмањивати да му је ово дело исто вредности као ма које од бољих из прогалости. Циљ је овом реФерату да ово већ исказано мигаљење потврди доказима и да у исти мах нотражи узроке који дело нису довели до жељених резултата. * Породица Томе Молонтијевпћа, чиновн. у пеизији, живи сасвим срећно н задовољио. Он, отац породнце, жена му Стана, кћери Нада и Јелкица, стари иријатољ Сима Јеремић, такође чнновиик у понзији, тотка-Каја (иотнаестогодигања слугакиња) и мачак Марко — проводе у тихој атмосФери Томипа дома миран п задовољан живот. Тома сам вели о себи н својој иородпцн: „Научио сам на овај мир и тигапну, не одлазим никуда, не долази ми ннко; живим овде у кућици са женом и децом, разговарамо, нлевимо багату, хранимо живину, читамо шта мисли Русија, а шта Енглеска, иа тако нам ирође дан." — Домаћа хроника забележила је као најважније догађаје: дан венчања, рођење кћери, куповину кућо Колико је у овој иородици уједначен живот, колико је без икаквог потроса, сведочи и прослава петнаестогодигањнце тетка-Кајине службе у овој кућн. Погато је ибто толико година и мачкову животу у овој породицн (јер га је тетка-Каја донела истога дана када Ј9 у службу ступила), — род јо да со и њега сето, да не прође ни то незаиажено у тихом и ничим непомућеном животу Томине кућр. Уздрмати и узбуркати овако пдиличан живот, унети иометњу у њега, убацити неочекиване и неслућене потресе — доиста је примамљиво за драматичара ма ког правца и ма које врсте. Тако захвалан материјал нривукао је пажњу и г. Нупшћа. „Јавно Мњење", „Свет" — одувек су били оличавани у разним драматима, па и г. Нугаић узеде да га прикажо на свој начин. Старија кћи Томина, Нада, већ је у осамнаостој години, те мати њена овако размигаља: „Девојка је нрирасла, ностасала јо, а ми се нокако одвојили од света: нити јо куда воднмо, нити изводимо; нити је ко зна, нити видн. А то не иде тако... Нада је већ дорасла, па морамо о томо промислити. Не можемо због њо ван света. Ако хоћомо да је збринемо, морамо со мало измегаати са светом, морамо је увести у свет. Да одемо овоме и оиоме у посету; да изведемо детс па игранку, иа свадбу; да призовомо нознанике, да нам дођу; да отворимо мало кућу, па да нам свет дођо и да му одемо." Овако скромна и оправдаиа жеља, после незнатног нећкања Томина, налази и на његов пристанак, као гато би нагала и на цристанак сваког другог нормалног човека. Да јо госп. Нугаић хтео ошинути српску породичну обломовштину, а не скромност њепу, — цео би комад друкчије изглодао (а то би, како мислим, било много боље па чак и захвалније за г. Нуншћев дар). Овако, г. Нугаић је унао у ногрешку да једну породицу, која је но свом животу, у нрвом чину, несумњиво уживала и њогове симпатије, казни само због тога што у њој има