Нова искра

878 —

Управо две Грете! Мугпка и женска. Кидају листиће са травчице „хоћу-нећу" и — враћају се кући с очима нуним суза! „Хоћу-нећу, хоћу-нећу..." Песма скроз лажних осећаја и ни но чему недоживљена. 5. Изгубљени тренут. Све је ишло добро, својим редом, И све сам чешће у твом крилу спано, Голицала си ме руком и погледом, Већ се у срећи нисам разазнав'о. Ја се већ морам јавно упитати: каквој ли то назовидево.јци пева г. Ђурчин? Спава јој све чешће у крилу а она га голица, да се он већ не разазнајо у срећи! И он то зове среКа! Онда је дош'о дан, пре времена. Знам да си била весела и ведра; Кад сам те диз'о на камару сена Под руком сам осећ'о ти недра. Збуњено сам стисн'о тело вито, И тад учиних глупост, главом лаком : Кукавички сам за допуст пит'о За пољубац — у тренуту таком! Кад је песник већ дотле дошао, да јој у крилу све чешће спава и да га она голица, — по чему је онда аре времена питати за пољубац? — Песник је овде мислио, у чедности својој, да се кућа од крова зида... Драгоцено је признање песниково (рстка је таква искреност) да је то била само глупост са његове стране, глупост „лаке главо" ! — Ако је лирској појезији најиотребнији елеменат искреност, онда је ова стро®а чисто лирска. Од тог доба нису посла чиста! Тужно те гледам у часима дугим; Ти са мном збориш ко са сваким другим, Пи око ти се јаче не заблиста. Колико г. Ђурчин не зна српску Фразеологију, доказ је и први стих ове строве. Месго да каже да су од тог доби поела са свим чиста, јер што је било више није, он нам казује оно чега би требало да се стиди! Шта значп „нису посла чиста" г. Ћурчин апсолутно не зна, јер то доказује завршетком своје песме. 6. Како ти наредиш Соба је пуна нервозног ваздуха... Ваздуха нема ни нервозног ни ненервозаог, то могу бити еамо бића која су у њему. У гомили полилеја.... Каже се аолијелеј, а полилеј није ништа... Казала си ми да дођем амо, Да познам живот отменога света, Ја цело вече у те пиљим само, А сав тај покор брига ми девета. Опет једна искреност. Некаква госпођица (сигурио из Беча, јер то није ни могућно замислити у Панчеву) зове песника да му покаже живот отменога евета. Ко зна како се он то понашао, кад је чак осетила потребу да му покаже отмен евет и његове манире. А он као еваки дивљак, дошао па само у њу пиљи, а цео тај аокор брига му девета. Такав је био у почетку, али чекајте док дође до песме „Пучина је једна стока грдна" видећете докле .је дотерао млади демократа!

Наслов „Како ти наредиш" нема баш никаква емисла јер би ирави наслов био „Како ти ниси наредила". Па и ово наредила како је изразно и искрено!.. 7. Тањи крај. Штета што су ту толики други, Те замену ми не ћеш чекат' дуго ; А ја сад не бих пожелео друго, До да по цели божји данак дуги Брижна и сетна мене тражиш свуда, И да од силне чежње не знаш куда. И опет искреност, али овога пута искреност једне скромности. Песник зна да ће она лако наћи замене, па је жалостан. Иначе му је жеља врло скромна, желео би да га она „по цео божји дан, брижна н сетпа, тражи свугде, али да од силне чежње не зна где". — Управо „жмурке" од зоре до мрака! Песник се ма где сакрије и викне дЗора!" — а девојка цуња, цуња, али узалуд, — нигде га нема! Песник ужива у њеној муци, али се не јавља. Само што не каже: да знаш кад си заволела оваквог ђиду!... Али... и овде има једно али... ...трима, знам већ, давно идол ти си, А знам да и ти неприближна ниси, Те није тешко сцену предвидити: У успомене ти ћеш мене лако, А ја ћу крити, кад узбудем плако! Дакле још тројица бацили око на њу! Пошто она није неариближна (!) то нпје тешко предвидети (песник нише аредвидити) да ће га се само сећати (али не и заборавити), а он ће, с пуно разлога и поноса, крити кадгод буде плакао због тога! Ово место ипак по мало мирише, по теоријп г. Ђурчина, на љубав која баш као да није од овога света!.. Наслов „Тањи крај" нема никаква смисла, јер садржини одговара само наслов „Дебљи крај". 8. Н о ћ у Познајем и волим осећај среће, И осећај туге, тихе, у самоћи ; Ал за мене нема уживање веће, Нег осећај чежње. У мраку, у ноћи, Кад осетим празно и мир око себе, Па отварам очи и склапам полако, Задрхћу ми уди, ја привлачим ћебе, И не знам шта радим. У заносу тако Једну тачку види и мисо и око: Ја пружам руке ко да је ту неко, И стискам образ на јастук жестоко; А свуд подамном само перје меко. И ако сам цитирао целу несму, ипак молим за донуштење, да је тумачим и обратим пажњу на карактеристична места у њој. Кад песник ноћу осети арачно око себе (противност је иуно), он полако, као мудри папагај, склапа очи, задрхћу му уди, привлачи ћебе и — не зна шта ради! Овде оставља читаоцима пуну слободу да нагађају шта би то могло бити. Вило што му драго, једно је несумњиво јасно, да ту, како би сам песник казао, „посла нису чиста", јер да „здрав читав" човок не зна шта ради незгодио је и требало би да забрине најближу иесникову