Нова искра

— 45 —

„Море, бежи да те не виде. (< — „Море, отвори док ти иисам ударио угарак у стреху!« — Обрни, осврни, нешто молба, нешто страх да когод не види, нешто опет да заиста не буде угарак у стреху, девојка се свакако умири, лагано отвори врата, па побегне, да се негде у тишини сакрије, а он је тражи, те настане право тутумишкање.. Ех, тако се то ради, а не као ти који не остави жену у селу а да јој ниси плаћао и молио да ми збори, те да пођем за тебе. Хоћеш зар да цео Подгор зна шта ја и ти имамо између себе?... Јок, соколе!... Тражи другу, а Гару випте да ниси дирао, јеси ли чуо?! Убијен као из ведрога неба и тужан дођох кући и одмах ме ухвати грозница. Једна ме је од снаха у бунилу све искушала, па јој 'то исто и после казах, плачући и молећи је да ми она иомогне. Укућани се згрануше, алн оцу не смеде нико помињати. Дуго сам мислио да ноћу отидем на њен трем, као што ме она научи. Али младост и страшљивост моја! Дођем до трема, и чим се спремим да куцнем, пси опазе и иасрну. Мени се одмах учини да т.-роз све пушкарице и прозоре вире грлићи од пушака и — нокат у ледину. Прескочивши преко обора, бежим ливадом као да чујем грохотан, ђаволски смех Гарин... И још једанпут видех да сам слаб. Најзад одох њезину зету у Дрсник и обрекох му пет златних лира ако ми је испроси. Овај обећа, али све узалуд: —• после десет дана испроси је Велимир Гаљак из Воћњика за сина, бољега и јуначнијега од мене. Његов Сталета био је у целом Подгору ирви Србин што понесе прву мартинку. Њега Гара и изабра. Ништа не знадох шта би ваљало чинити, ио се само још једном тврдо зарекох и дадох бесу да се Гаре до гроба оканити нећу. Преста,зох ићи у Кијево и у лов и баш ми се живот не миљаше. По ваздан бих прележао у ливади испод Чабића. Баш тако ме нађе једнога дана пред Петковицу мој кум Живко из Рудника. Седе поред мене, бије штанићем о камен, видим да има нешто да ми каже, а опет не може да се накани. Има неку невољу. — Дошао сам до тебе, куме! — поче он. Сад о Петковици Јеремија хоће да жени Сталету и звао ме у деверство. А ти знаш да сам човек танак, ни коња под невесту, ни пара. Мени одмах сијну мисао и бескрајно се обрадовах. — Па, куме ? — Па, куд си кум, оиет да си ми кум, да ми узајмиш мало иара и да наговориш оца да ми да зекана за невесту. Аман, немој ме оставити! Знам да имаш пара. — Имам, куме, нећу рећи да немам, ево! па извадим и покажем му негде преко шест стотина гроша. — Али не дам. Други да деверује с мојим парама — не дам. За све друго било би, но за ово никако... — Аман, немој ме вратити! — Не могу, не могу, немој више да ми збориш.

— Куд си ми кум, туд... Молим те као светитеља... Тако ти Светога Јована што је међу нама, тако ти Високих Дечана!... Ја се тобож замислих. — Е, добро, куме... тешком ме клетвом закле — немам куд. Али овако да учинимо. Ја да ти дам иаре за све што је у обичају и да од оца узмем коња. Само ти да не водиш другога из твоје куће, но мене да узмеш. Паре ти не дајем на зајам — нека су ти просто и тога и овога света, — само да ти ја будем мали девер. Ти велики, прстенски, а ја мали, као што је код нас у обичају... Зиаш, куме, волим Сталету, па хоћу да му будем и ја девер уз невесгу. Мој кум човек је у годинама и прост. Нити је распитивао о снаси, нити је имао ока да види колико ми је стало до његова пристанка на ову погодбу, да бих дао не само сто-двеста гроша, колико је њему нужно, него и пет пута толико, па и оба сребрњака с јатаганом и све, све... Вапт се сад чудим како је могло бити дп пшптп не зна птта је између мене и Гаре било, кад је о том све Кијево знало. — Моје иаре и мој коњ, а твоје име и хвала? — Јесте, кума-Милија... а ти мали девер. — Руку овамо и бесу! — узвикнух ја. — Ево је, и беса ти је Божја! Одмах му дадох двеста гроша и уговорисмо да уочи свадбе ја дођем његовој кући, а за друго да се он побрине и да домаћину каж,е како ме је сам изабрао зато птто хоће да имадне доброга помагача, а не које било дете. Укућани ми се јако зачудише; снахе ме почеше пецкати, али ја све бацих за уши, жељно чекајући дан. Само сам мислио о том шта ће Гара помислити и рећи. А господски се спремих, На мени је од капе до чарапе било ново. Зекана добро спремих, на седло метнух нову везену хашу, коју отац потрже само кад иде на Госпођиндан у Девич на сабор. У многнм сватовима само је Сталета био виђенији и бољи од мене. Али сам се ја више ттомамио, као да се не жени он, него ја. Кијевске ливаде и сад, чини ми се, чувају трагове од мога зекана. Са мном се нико не могаше утркивати. У највећем бесу, док су нови пријатељи дочекивали сватове, ја сам јурио око Гарина трема и палио оба сребрњака, јер сам знао да Гара гледа кроз прозор и да ће јој зе ово свидети. Ех, желео сам да јој се осветим и да јој покажем како се више не бојим њезина смеха... Гледај, море, нисам ја недоноитче, но човек и момак!.. Јаблан нас иосади за поставл^епу совру и навали ракију. Пио сам и галамио и чинио се да ми је све у реду. Али носле велике чаше уђоше девојке и невесте. По обичају нашем почеше певати старом свату, куму и деверу, па ме почеше погледивати, гуркати се и подмигивати. И одједанпут окренуше песму и малом деверу: Мил-девере кито пера, Је л' ти жао што си девер?