Нова искра
— 157 —
\
вилрт су мн увелу и бедну. Људи су уобичајили да, са китама цвећа опреме онога, чија је младост нохитала земл.и. Да ли је њима инстикт казао да су сви моји тооли осећаји били само гробари једне среће и себе самих? Илп је то иронија — тај свет и силно цвеће? Зар је и срећа, та душа душе човекове, исте судбине, које и он: само нек умре, па ће све опроштено бити? Као они потмули одјеци, који показују да наша последња нежност немилостиво удара грудама земље тамо, где нам је неко драг, тако ми долази овај силни мирис широке љубави и ра-
зноврсних ружа, које за мене језиво миришу. Ипак је то сласт, а свака. сласт само још више испија увело лице, још дубљима прави очи, још више мути поглед... Узмите своје руже на њима ћете наћи сузе — сузе једног зрелог живота, а он их не даје лако! узмите своје руже, оне не цветају. Али — — на меко ружино лишће иоложила сам умрлу душу и њен осећај; опојни мирис његов, који је и сам дах једне љубави, прихватио их је и однео у свет, у тај заједнички гроб сваке љубави — — имате право; нека их руже. Ст. С. М.
ХРОНИ1М
МЕТЕОРСКИ РОЈЕВИ ... — астрономека скица из доба новембарског роја и писања о пропасти света —
(СВРШЕТАК) Одмах оутра дан по седници, дигла се читава ларма у новинама, и све су претресале тему: како не треба баш олако примати гласове о пропасти света, јер судар ако се баш и не деси, ипак није немогућан. — Свет је луд, викао је астроном Бруно, читајући такве нотице по новинама. Незадовољно и љутито ходао је по соби, бацао рукама све што му је на столу, кад му уђе у собу служавка и рече, да нека дама жели говорити са г. астрономом. — Која је то? упита он преко рамена. — Зове се бароница Халер из Иољске. —- Нека уђе! После једног минута уђе у собу дама, старица једна, веома отмено одевена. Астроном јој пружи столицу у близини свога седишта и упита, шта жели. — Драги господине, натегнуто и заморно отпоче она, хтела сам молити само за једно предсказање, макар да стојим пред оним истим господином, који је написао лепу књигу противу пропасти света! — Јесте... то сам ја... — Ја нарочито долазим из Пољске овамо, макар да ми, због моје болести заптивања, путовање врло тешко пада, да Вас лично упитам, да ли Ви баш поуздано знате, да свет неће пропасти 1 новембра? Астроном заузе озбиллну позитуру, па рече: »ако оте за то само дошли, могли сте себи уштедети путовање. Уверавам вас, да свет неће пропасти 1. новембра. — Дакле неће, госп. астрономе! — Иеће, то Вам могу и на писмено дати. Лице бароничино разведри се... 0, да ое мало смирим, настави она... дакле земља неће оног дана бити на оном месту своје путање, где и комета?
— I Го мојим рачунима, земља и комета ипак ће бити врло близу једна до друге.... — Ах Боже!.,. викну старица и клонуло се спусти на столицу. — ....Али ће проћи једна норед друге на великом растојању, настави астроном, да још многе планете могу проћи кроз тај размак, без икаквог судара п онасности. — Господине астрономе, уздишући настави старица, шта ће то опет значити: да многе планете могу проћи кроз тај размак, кад оу то сасвим ситне звездице, којих на десетине има на небу у простору од 1 квад. метра? — Ви ме не разумете добро, милоотива госно, зато ћу вам ствар очигледно представити... Замислите сад, да сте ви... земља... —■ Ј1епо.., ја сам земља, рече старица. — А ја сам комета! рече астроном. — Добро... па? — Па, сад замислике даље..., Ви се шетате по Пољској а ја овде.... — Лепо! — Верујете ли сад. да ћемо се моћи сударити ? — Не верујем! радосна одговори старица. — Ето видите, и земља и комета изгледаће да су близу, а у ствари су још много хиљада пута даље него ли одавде до Пољске. Екопресом не можете прејурити ту раздаљицу ни за 52 године, кад би бант хтели да одете на ту комету. Је ли вам то довољно? - Саовим довољно, господине аотрономе. То ме нотпуно стишава и ја вас молим да будете милоотиви примити моју најсрдачнију благодарност на вашој пред у о р ет љ ив о ст и Госпођа се опрости с њим и оде. Он остаде сам у соби па се слатко и задовољно смејао... »0... о... толика глуноот !... потегнути толики пут, па још са запгивањем... е, браге, шта учини тај Гросар и њихоио друштво!.... У том уђе још један посетилац. —- А, Тони... шта ћете ви опет ?! —- Господине, молим вас извините ме.... ,ја.... — А?!.... треба вам новаца!.... Па ви знате да ја плаћам на '/ 4 године. Човек збуњено нреметаше кану по рукама. ...»Јесте, господине, али у садањим околностима....® Какве околности? — Ја... ја се не бојим вас ; али шта би било у предстојећој пропасти да.... — Кад?... шта?