Нова искра

— 175 —

Да Винчи Лепа Феронијеровица

био расположен да се свађа ма с ким, само не да плаче. Хтео је, да на некоме искали срце за све ово несносно стаље. Па ипак... чудновато! Очи су му и дал>е остале замагл>ене, а осећао је, како му се низ бразде између образа и носа котрл>ају вруће капл?е. Никако није могао, да протумачи ове сузе. Хтео је да се прибере, да их сасвим хладно објаснн као ексцес какве необјашњене абнормалности, да их доведе у свезу са растројеним стапзем, у ком се налази, или уопште ма с ким, само не са жалошћу, јер је мислио, да нема шта да жали. ЈТре три године познао је то створење, што сада носе на гробл>е. Био јејошмлад; тек што је изашао из велике школе. Мислио је, да је живот обична, занимљива комедија у којој се све лепо свршава. Тада му се још чинило, да се све, што је лепо, мора волети. Добио је државну службу у паланци и познао са њом. Она је била лепа и прилично допадљива, а што је главно, имала је добру препоруку у маси од више хиљада динара. Тренутна љубав, жудња да добије, да учини само својим то лепо створење, а нешто и наивне спекулације одвеле су га са њом пред олтар. Била је обична, свакидања девојка, која је имала пред собом само Једну једину мету: наћи мужа, па тога мужа, после, волети, заслужио он то или не. Без икаквог већег образовања, осим спреме за добру домаћицу, без икаквих појмова о еманципацијп и каквом другом идеалу,

до ли о мирноЈ и сретноЈ породици, она јо волела свога мужа, који је био тако леи, а обожавала човека, који је пред њом био највећи аукторитет. Њен разум, који је наивност ограничила, није могао дубље да продре у истине живота. Држала се наставе свога тутора, старог, поштеиог занатлије, те је мислила, да, ће јој сва срећа зависити од тога, ако буде иазила своју кућу и поштовала свога мужа. Срећна је била, али за врло кратко време. Преживео, разочаран, али не у животу, за то је био још сувише млад, већ уображен у то, јер му је глава била препуна погрепших реалистичких теорија о животу, и неких примера, који су у ствари били само изузетци, венчао се с њом, али не да је усрећи, већ мислећи само на то, да ће сам бити срећан. Млад, још пун живота, хтео је да тражи одмора од неке уображене изнурености у мирном, породичном животу, крај лепе, младе жене и узгредног економисања. Мислећи, да га за спољни свет везују само неколике дужности, а никакве жудње, врло се рано повукао. Све је то била велика грешка, а последице јој лагано су стварале јаз између њега, и ње. Брзо се заситио њене лепоте и младалачке свежине. Нечега новога, што би колико толико одржавало стару хармонију, не беше. Образовањем много виши од ње, није могао имати са њом никакве духовне заједнице. Полагано поче му биватн досадна. Почео се стидети њене простоте, којој се некад дивио и на којој је мислио засновати срећу. Није могао бити расположеп, да после досадног диевног рада слуша њена свакидања, ћеретања о најобичнијим стварима. Он, нреживео човек, ипак је тежио за нечим новим, занимљивим. Она врло нежна, после неправилног порођаја, почела је побољевати, и венути. Млад, снажан, сад је свом силом тежио за бурним, разузданим животом; у толико жешће, у колико га се прерано одрекао. Заборавио је на све и иустио се новим колосеком свом жестином притајаване ватре. Њеи мираз изобилио му је пружао могућности за то. Безграннчно поштовање, пажња и л>убав, којом га је стално обасипала, као да га је све више туђила од ње. Доцније, кад је већ огрезао у гресима, враћао се кад и кад њој, као иеобичној лудп, која га занима. То кратко време сматрала је она као велику срећу; лудо се радовала, као нади за бол>у будућност. Али, све је то било за кратко, врло кратко време; за толико, колико му је требало да се одмори, да одахне од свакодневне буре, затим се поново враћао у нове и нове иустоловине. И ако му никад није ни једиом речју замерила, она му је ипак сметала, јер се осећао, као везан, спутан. Огрезао у пороку, изгубио је и оно мало осећаја. Сасвим покварен, нестрпељиво је очекивао њену смрт, која се све више ближила. Кад је пала у постељу, узео јој је две болничарке. Он сам, ретко јој је ирилазио.