Нова искра

— 179 —

стоња противу тиранина беона; борио се за слободу милу и светио невино погубљено робље. Виде себе наоружана, како се са јуначком дружином журно пење уз стрму планинску стазу, враћајући се из крвава боја. Напали су били на арнаутско село К. и побили све гла,варе, највеће зликовце, еда би олакшали раји живот. И МуФетишага, чувени зликовац, платио је главом. Само им је његов брат Мула умакао у оближње село М. где се налазио аскер, те је одмах за њима дигао потеру. Зато су морали све више и више да хитају, не би ли се само дохватили горостасне Шаре, а после — шта Бог да. И таман хтедоше да изиђу из једног густога растова честара, а за њима сташе да цикћу пушке. И гора зајеча и затутњи на све стране. Од иушчана дима створили се густи облаци, који су се дизали, пењали и ишчезавали далеко, далеко под дахом горср;ог ветрића. Они су морали непрестано да измичу, док се не дохватише голе и суро врлети, која се врховима уздиже у небеске висине. Био је отпочео крвав бој. Аскери су се све више приближавали. Јуришали су неколнко пута. Али узаман! Они су се храбро борили. Кад им нестаде фишека, пустише их близу и дочекаше на голе сабље. Као снопље летеле су обријане главе низ кршно стење. Али, ко ће сили одолети. Нагрнули аскери као мрави. И — — — —

Да Винчи њаву српске мајке и бедне нејачи, чпја су огњишта разорена и уништена, а по њима, као енопље, леже покошене сриске главе, ваљају се у врелој крви.... Он гледа, гледа, па му сва снага клону, а у жилама леди му се крв од ужаса. И мисли му се укочиле, те ван себе, тужан и јадан, стоји као хладна стена. Пред очи му непрестано лебди, трепери тужна слика обагрена српском крвљу, која се још пушила, дизала и пењала у висине вечном храму правде.... На мах се прену. Срце му је почело јаче да бије. Узбуђен дух таласао му се, спуштао и дизао. Чаша стрњљења препунила се. Није више могао да издржи. Још тога дана одметнуо се у гору. Напусти школу, дом и све; јер је више свега волео мило Српство. Окупио је око себе јуначке четнике, те се с њима борио из кршнога

Дан је био забелио и сунце високо одскочило свом зениту, кад је на голој врлети престала цика танких пушака и звек оштрих јатагана. Бахус Само је још кашто севнула аскерска сабља, којом су рубили мртве главе српских јунака. Обагрено голо стење, пушило се свежом крвљу. И та ужасна слика трепери пред њим. А он гледа мртва телеса своје дружине; гледа, како га аскери везују и воде у Призрен Очајан јаук изви се из рањених му груди. И он се прену из полусна. Укоченим погледом загледа се у озидану решму, кроз коју је нежно и слободно треперио месечев зрак. Гледајући у њега, он му је чисто завидио на слободи. И под тим упечатком, у њему се одједном појави жеља, да се, при последњем часу живота, ослободи ове тамнице, и дохвати дуге пушке и горостасне Шаре, која радосно прима у своја окриља гоњене српске синове. Ова жеља све је више и више расла, заједно са узрујаном маштом, док није достигла свој врхунац. Он је знао, да ће Мула с Арнаутима осветити свог брата МуФетиш-агу, и да ће страдати